На самој одјећи откривени су трагови крви, што указује да ју је Лазар носио и у трену своје смрти на Косову пољу.

Одежда у којој је сахрањен кнез Лазар Хребељановић врхунски је примјер средњовјековног владара у рангу са најбогатијим примјерима са запада и са истока Европе

Цијела одежда је од висококвалитетне свиле, проткана поткама, зелене, смеђе, црвене и бијеле боје са златним нитима.

Хаљина је била раскошних боја са златотканим лавовима, геометријским мотивима палметама итд.

На дугмадима су представе шљема са бивољим роговима, што је хералдички симбол дома Лазаревића.

Већ вијековима се вјерује да су Срби изгубили битку на Кососву 1389. године. Међутим, од 1939. године почиње да се спомиње и једна потпуно другачија страна историје.

На Видовдан 1389. године Срби су се, на челу са кнезом Лазаром, супротставили огромној турској сили. И кнез Лазар и султан Мурат у тој бици изгубили су животе, а Србија је, како се до скоро вјеровало, претрпјела свој највећи пораз у историји земље.

Међутим, шта ако Срби уопште нису изгубили од Турака?

– Наша историографија и данас подржава мишљење Илариона Руварца, старо више од 120 година, које полази од предања о поразу. Овако мишљење и даље важи, иако већ дуго постоје покушаји да се исход битке ревидира –каже за Дневно.рс причу Александар Тешић, књижевник и аутор романа “Косингас” у коме Косовска битка уопште не представља пораз српске војске.

– Мало је данас познато да је на прослави шест вијекова од Косовског боја 1989. на научном скупу у Приштини, изнијето мишљење професора Милана Обрадовића, а засновано на анализи Бајазитовог фермана написаног одмах након Косовског боја, да би требало ревидирати исход битке, који је у најмању руку био неријешен, ако не и српска побједа – додаје Тешић.

У књизи “Битка на Косову 1389” која је изашла 1989. поводом прославе шест вијекова од боја у издању САНУ писац Радован Самарџић пише: “У компаративистичким проучавањима до којих је потом дошло, као да је превагнула научна сујета истраживача јер су открића аналогних и сличних мотива, до којих се није тешко стизало, уопштавана до закључака блиских тврдњама старога Руварца…

Истовремено су одбацили као нетачне прве вијести о боју, изворно најаутентичније, јер су оне говориле о српској побједи или о неодлучном исходу битке… Велики творац критичке историографије Илирон Руварац, овде сасвим занесен својом борбом против предања, подлегао је у ствари томе предању и изјавио, за најзначајније од тих првих вијести, да је најпаметније на њих се и не освртати”.

Изненадно и брзо повлачење турске војске са Косова у Једрене под командом новог султана Бајазита кључан је моменат у анализи исхода боја.

– Док је то у војној стратегији више него јасан знак пораза, или бар неријешеног исхода, наши историчари тврде да је Бајазит то урадио плашећи се побуне трупа његовог брата Јакуба кога је убио одмах по смрти свога оца па је похитао да учврсти своју власт у Једрену – прича Тешић.

Да постоји сумња да је истина о турском повлачењу мало другачија свједочи запис Ашик-паше:

“Те ноћи догодише се у војсци смутње. Но чим наступи јутро, војници примише Бајазита за падишаха. Затим дигоше табор и пођоше пут Једрена”. Из ове реченице заиста се не стиче утисак да се Бајазит, већ изабран за новог султана, посебно забринуо за своју судбину и свој престо. Ниједан други турски историчар не спомиње никакве смутње, а камоли страх од побуне – додаје Тешић.