Да је Русима био на челу Партије и државе Јосип Броз Тито, и Руси би данас већински (као Срби, 90:10 осто) писали своје језик латиничким писмом, али Стаљин је зауставио планирано убијање ћирилице међу Русима.

Писмо

Веома занимљив текст Рине Бикове под насловом „Како је руски језик вијековима одолијевао латинизацији“ (објављен 8. фебруара 2019. на Царси) веома је поучан за српске лингвсите и српске власти, наравно, ако буду они хтјели да прочитају наведени текст.

Ево о чему се ради.

Већ на почетку текста Рина Бикова полази од провјерено тачне чињенице на овај начин: „Тема ћирилице коју потискује латиница спада међу најболније теме српског друштва“. Она, дакле, полази од већ сасвим довољно потврђених и у бројним књигама у нас објављених истраживања и доказа да су Срби послије погубног Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) смишљено од комуниста у Југославији, специјалним мјерама насиља и политичких притисака власти, Србе већински (90:10 одсто данас) полатиничили за посљедњих седамдесетак година смишљено и лукаво, послије више вијекова претходних успјешних одолијевања Срба да замјене своје ћириличко писмо које је у основи српског националног и културног идентитета у трајању дужем од хиљаду година.

Бикова нама читаоцима у Србији предочава чињенице које потврђују да је полатиничавање ћириличких Руса и других народа у Русији и, касније СССР-у био процес који је тамо долазио с латиничких (католичких) народа са Запада, посебно с подручја Пољске, као прве граничне државе с Русима и другим ћириличким народима с подручја разбијене велике раније државе СССР-а.

Спомињу се и имена из власти и из лингвистичке науке који су се бавили покушајима полтиничавања (и) Руса као највеће православне (ћириличке) тетриторије у свијету. Странци, као и западњаци у самој Русији, и послије реформе ћирилице Петра Првог истицали су Русима да обновљено руско писмо и даље „није довољно савршено, јер су само у латиници сагледавали чисто савршенство“. (Веома слично југословенским комунисти који су српску ћирилицу објашњавали као „застарјело писмо с којим не можемо у свијет и Европу“.) У отпору полатиничавања Руса истицао се цар Николаја први у чије вријеме је истакнута ћириличка одбрамбена теорија званичног придржавања народних вредности, чија је парола била ,Православље, самодржавност, народност‘.“ Међутим, 1833. године објављен анонимни рад „Искуство увођења нових руских слова“ (ОПЫТ WЕДЕНИЯ НОВЫХ РУССКИХ ЛИТЕР).

Главна идеја тог рада је било зближавање „варварског“ руског језика са европским. Наводно, мјешавина латинице и ћирилице, уз доминацију латинице, даје „љепоту словима“, и када се то уведе онда „странци неће наша слова доживљавати као полуазијска“. Још даље је отишао Пољак К. М. Кодински, који је 1842. године издао књигу „Поједностављење руске граматике“, гдје је предлагао да се руска ћирилична азбука потпуно замијени латиницом. Чувени руски књижевни критичар Висарион Белински је за ову књигу рекао да она предлаже „отежавање“ руске писмености, мада је и сам, као западњак, предлагао да се „Й“ замјени словом „Ј“.

Занимљиво је да је управо то у Србији пошло за руком Вуку Караџићу, који је био добро познат Белинском. Спомиње се Иван Куљжински, у раду под насловом „О значају Русије у породици европских народа“ (1840) писао је слиједеће: „Ако се пође од азбуке, може се стићи до формирања језика, до облика грађанског начина живота, па чак и до богослужења, које Западни Словени врше на латинском језику“. Чувени професор је сматрао да латиница не може адекватно пренијети гласове словенског језика: „Погледајте овај низ латинских слова (СЗЦЗ), окупљених само са циљем да у пољском језику изразе један словенски глас: „Щ“.

Сличност између Бодуена де Куртенеа и нашег П. Милосављевића!

Спомиње се, с тим, познати руски лингвиста, Пољак Јан Бодуен де Куртене, који је у једном свом чланку посветио доста простора описивању предности „обле“ латинице у односу на „угласту“ ћирилицу, тврдећи да „постоје људи којима је вријеме драгоцјено и <…> који теже свеобухватном увођењу истог календарског система, истих мјера за тежину и других мјера, исте валуте, итд., итд.“ Он је уједно сматрао да не постоји никаква опасност по национални идентитет, с обзиром да се „и за изражавање математичких вриједности свуда користе латинска и грчка слова у споју са арапским цифрама“. (Ми додајемо да је њему, Бодуену де Куртенеу сличан у нас данас проф. др Петар Милосављевић који сматра да је Србима „ћирилица неважна за идентитет“.)

„Одјек“ латинице се примјећује и у руском начину преузимања израза из страних језика, као што су удвојени сугласници у руској позајмљеници уколико они постоје у изворној речи, на примјер „оккупация“, „иллюстрация“ и др. Велики руски лексикограф и етнограф Владимир Даљ је 1852. године у раду „О дијалектима руског језика“, написао да је то „супротно нашем језику“.

Посебно су познати покушаји латинизације за вријеме бољшевика. Владимир Лењин послије успостављања нове власти у Русији био је склон увођењу латинице већ 1919. године. У то вријеме министар за просвјету Анатолиј Луначарски предложио је да сви језици нове државе пређу на латинско писмо. Лењин није био против те идеје, али се ипак уздржао од њене реализације код Руса. Али у Совјетском Савезу, формираном 1924. године, језици многих других народа СССР-а прешли су на латиницу.

Успјешан Стаљинов отпор полатиничавању Руса

Од 1928. године је у СССР-у постојала чак и комисија за латинизацију руске азбуке. Међутим, већ 25. јануара 1930. године Политбиро Централног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика којим је предсједавао Стаљин наложио је Главној управи научних, научно-умјетничких и музејских институција да обустави рад на том питању. Од средине 1930-их под Стаљиновим руководством се одиграва својеврсни „проруски заокрет“ у националној политици, па и азбуке малих народа за које је већ била осмишљена латиница прелазе на ћирилицу. У Совјетском Савезу то питање више није покретано.

Послије распада СССР-а 1991. године поједине бивше совјетске републике су поново прешле на латиницу (Молдавија и Азербејџан), док су друге засада остале вјерне ћирилици (Белорусија, Украјина, Таџикистан, Казахстан и Киргизија).

Треба истаћи да су Руси крајем 1990-их и почетком 2000-их доста користили латиницу на интернету и у телефонима, јер тадашњи софтвер није у довољној мјери подржавао руска слова, али је та појава практично нестала током 2010-их, када је питање подршке руских слова у софтверу у потпуности ријешено.

На крају овог текста се истиче да и данас у Руској Федерацији ипак постоје и присталице латинизације азбуке. У више наврата је свој став по том питању износио руски етнолог и доктор историјских наука Сергеј Арутјунов. Њему припадају поједине публикације на ту тему, на примјер „Ко се плаши латинице?“ („Кому страшна латиница?“, 2005). Он сматра да ће сви језици свијета неизбјежно једнога дана прећи на „ошишану латиницу“. Међутим, његово мишљење у овом тренутку је у Русији потпуно маргинално. (Код нас ј Сергеју Арутјунову веома сличан по гледиштима на латиничење Срба наши академици Иван Клајн и Ранко Бугарски, али и низ других њима сличних који су за то да Срби, ако већ хоће практично у цијелом свијету једноазбучје, да то буде у хрватској латиници.

У протеклих неколико година ћирилица и у дигиталном свијету полако заузима мјесто које јој припада. На интернету је руски језик у овом тренутку на другом мјесту по популарности. Још 2010. године се у свијету појавио први домен на ћирилици – „.рф“. Затим су уведени домени „.срб“ (2011), „.бг“ (2014), „.укр“ (2014), и „.бел“ (2015) за Србију, Бугарску, Украјину и Белорусију. Поред тога, постоје и ћирилични домени „.каз“ и „.мон“ за Казахстан и Монголију.

Препричали смо овај значајан текст као опомену нашим борцим,а за очување српске ћирилице, уз вјерно цитирање.

Како је у Југославији и Србији успјело оно што није успјело у СССР-у и Русији?

Показало се да Југославија и Србија нису што и Русија и СССР и да Стаљин није Броз. Што се латиничења у Југославији и Србији туче, Броз и његови комунистички поклисари на власти били су неупоредиво успјешнији у планираном затирању српске ћирилице. Српска руководства и лингвисти у институцијама за српски језик и писмо у Југославији и Србији не само да нису дали никакав отпор латиничењу Срба него су им у томе здушно (при)помагали а то и данас чине и власт и лингвисти посебно кроз заустављање приједлога струци и властима да се српски правопис и Закон о службеној употреби језика и писма ускладе с уставном обавезом из Члана 10. Устава Србије и с праксом у Европи и свијету.

Зато је полатиничавање Срба, за разлику од Руса, од 1954. године до данас, доведено близу краја (преостало је у јавности још десетак процената српске азбуке). Институције државе и лингвистике не чине оно што су учиниле институције државе и лингвисти у Русији. Југословенски и српски комунисти су успјели да већински (90:10 одсто) полатиниче Србе захваљујући томе што су југословенски и српски комунисти били много лукавији од руских комуниста, јер су за Србе увели лијепо звучеће лажну „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“. То је била лукава, генијално осмишљена подвала Србима да се политичким насиљем данас и „добровољно“ латиниче, јер су, тобож, били у прилици да бирају писмо. Будући да је комунистичка власт сијала страх међу Србима ако спомену српско писмо, народ је прелазио на туђе писмо јер је навикаван на њега под специјалним притисцима, наводи портал Еспресо.

Руски народ се лакше одупрео латиничењу јер им њихови лингвисти и комунисти нису нудили сачињено латиничко алтернативно писмо. Тако су Руси, као велики, моћан и многобројнији народ, до данас сачували у свом језику сто одсто ћирилицу. Срби су у „богатству двоазбучја“ и под „равноправношћу писама“ једва сачували и ових десетак процената. Јер, Срби нису многобројан и снажан народ и нису имали Стаљина него Броза на власти. Броз и његова власт успјели су да убију ћирилица слично њеном линчовању у вријеме забрана ћирилице и наметања латинице као у вријеме ранијих окупација Срба и Србије.

Данашње српске власти с лингвистима успјевају да се, што се српске азбуке и њене актуелне судбине тиче, задржи „И послије Тита Тито!“