27/05/2021
Слободан Антонић
Али, управо они који се институционално баве геноцидом над Србима у НДХ нашли су се некако увријеђени тим приједлогом. Као да тиме неко хоће да им узме хљеб.
Почели су да му изналазе сто мана. Те не види се из назива да је ријеч о геноциду, те не уочава се системски карактер погрома, те иницијатива није добро образложена, те ово, те оно…
Но, све мане које се проналазе „Покољу“ важе и за називе попут „Холокауст“ – Жртва паљеница, или „Шоа“ – Пропаст, или „Порајмос“ – Исецање. Ни та имена не денотирају геноцид, систематичност, бла, бла… А она већ деценијама одлично функционишу као јасна лична имена за једну историјску појаву.
Можда се може смислити боље име него што је Покољ, не знам. Али, ако може, сада је прави тренутак за то. Не нађе ли се, нека остане Покољ.
Јер, заиста, одавно је примјећено да је хрватски геноцид над Србима јединствен у Другом свјетском рату. Извршен је ножевима, сјекирама, маљевима, чекићима, клиновима, срповима, пијуцима, као и специфичним хладним оружјем – србосјеком и србомлатом (врстом буздована).
Такав вид погрома практикован је не само по селима, гдје су се често укључивале и комшије из сусједних мјеста (такозване „дивље усташе“), већ и у хрватским државним логорима.
Једини случај у Европи донекле сличан овом јесте геноцид над Пољацима у Украјини.
Али, украјински националисти највише што су институционално имали била је сеоска милиција. Она је дигла сељаке да покољу пољске комшије. Хрватски националисти, пак, имали су комплетну државу. Стога су могли правити и државне логоре смрти. Но, чак и у њима, више су вољели „мануелни рад“ хладним оружјем него индустријско истребљење.
Зато Покољ.
Извор: Српска историја – дио текста из прилога Слободана Антонића, „Јасеновац у Београду“ објављен 19.маја 2020.године
17/11/2024
