За разлику од Централних сила и Групе армија Макензен, упркос молбама српске владе и Врховне команде, снаге Антанте на Балкану нису имале ни јединствену команду, нити јединствен план за одбрану Србије.

РАТ БЕЗ КОМАНДЕ

Тако је било и на највишем, стратешком плану вођења рата. Док је за Централне силе такве одлуке доносила њемачка Врховна команда, између штабова Антанте владали су неусаглашени односи.

Жофр је управо одбијање Срба да предузму прољећну офанзиву на Љубљану узимао за један од доказа штетности непостојања једне савезничке врховне команде. Тада, уочи напада на Србију, поруке између српских и савезничких штабова преносиће војни изасланици, различити официри за везу и министри. Српска Врховна команда је, тако, добијала најразличитије, често закашњеле вијести о плановима савезника.

Чак ни француско-британске трупе које ће 5. октобра почети да се искрцавају у Солуну, неће имати једног команданта. Генерал Жофр без успјеха је предлагао да оне буду потчињене српској Врховној команди. Французима у Солуну, названим Источном армијом, командоваће бивши командант галипољског Источног експедиционог корпуса и Жофров лични противник, генерал Морис Пол Емануел Сарај.

Супарништво два генерала имало је значајне посљедице и по галипољске операције и по српски фронт. Сарај није примао наређења од начелника Главног генералштаба, генерала Жофра, него од министра рата Александра Милерана и од француске владе. Жофр је, тако, остао командант само француских трупа на Западном фронту иако је влада тражила његово мишљење по свим војним питањима. Тако ће остати све до Жофровог унапређења у главнокомандујућег целе француске војске, 2. децембра 1915. Сарај, опет, у Солуну, неће добити команду над Британцима.

Срби ће, у ишчекивању савезника, који су се управо били искрцали у Солуну, док су почињале борбе на Дунаву, Сави и Дрини, окитити своју ратну пријестоницу, француским заставама и славолуцима. Камиј Огист Анатол Фери-Пизани, француски новинар и писац, затекао се у Солуну 5. октобра, баш када су ту почели да стижу зуави, француске колонијалне трупе, у саставу 156. дивизије. Потом је продужио у Ниш, који је, из времена тифусне пошасти, упамтио као град црних застава. Сада је био украшен француским тробојкама и кокардама:

– Данас сам поново ушао у Ниш, варош тробојних застава. Има их по улицама, по трговима, на мосту, изнад свих врата. Поглед наилази на многе кокарде плаво-бијело-црвене чак и у излозима радњи и на роговима теглећих бивола. Казали су ми:” Знате они ће доћи! Очекујемо их!”. И, да би они осјетили да их Србија од срца прима, Ниш се окитио, као за свечаност.

Уочи напада Централних сила, српска Врховна команда и влада су се припремале на одбрану, не слутећи какав ће обрт узети догађаји у Лондону, Паризу, Петрограду, Атини и Букурешту.

Савезници нису пристали да са Србијом направе заједнички ратни план. Војвода Радомир Путник је пред собом имао исувише непознаница. Из појединачних наређења и упутстава, из распореда српских снага и онога што је тада чинио, јасно је да је, у сукобу са неупоредиво јачим непријатељем, ипак морао да рачуна на савезничку помоћ.

Највећа непознаница биле су силе Антанте и балканске савезнице Србије; једина земља на коју се могло рачунати била је Црна Гора. У Крагујевац и Ниш су стизали противречни сигнали, па и нетачне вијести. Сазонов и сам цар Николај други и даље су увјеравали Србе да их Бугари ипак неће напасти. Лорд Киченер је српском војном изасланику пуковнику Миливоју Николајевићу и српском посланику у Лондону Матеји Бошковићу, када су га молили за помоћ, 27. септембра, дан прије обећања Греја датог у Парламенту, рекао да је бугарска мобилизација „блеф“ и „трик“, да главнина српских снага мора да се прикупи на сјеверу, док би према Бугарима било распоређено само онолико војске колико би требало да чува железничку пругу, док не стигне помоћ савезника, за коју је, како је нагласио, било потребно вријеме. Упозорио их је да би Србија требало да престане да пребацује дивизије на бугарску границу.

Када га је Бошковић упитао ко ће бити одговоран за пропаст Србије ако је Бугарска ипак нападне, Киченер је само затражио да његови савјети буду прихваћени. Николајевић је закључио да Киченер нема основна знања о односима снага и стању на Балкану, јер се због дужине пруге уочи непријатељског напада, српска Врховна команда, на челу са главнокомандујућим регентом Александром Карађорђевићем, начелником штаба војводом Радомиром Путником и његовим помоћником пуковником Живком Павловићем, налазила у Крагујевцу.

На фронту према Аустроугарској и Њемачкој биле су распоређене српска Прва армија, Трупе одбране Београда, Трећа армија и Крајински одред. Границу према Бугарској чувале су Тимочка војска, Друга армија, Власински одред и дио трупа Нових области, чији је дио био окренут и према Албанији. Српска Врховна команда рачунала је на помоћ војске Црне Горе и на Савезнике, чије ће трупе у Солуну 5. октобра тек почети да се прикупљају, наводе Новости.

Непостојање српског писаног ратног плана уочи напада 1915. године подстакло је доцније критике на рачун војводе Радомира Путника и Врховне команде.