Древни манастир Грачаница, на Косову, на левој обали ријеке Грачанке, задужбина краља Милутина, подигнут је између 1315. и 1321. године.

По народном предању, краљ Милутин је заспао пред битку на ријеци Грачанки, па му се јавио анђео Господњи рекавши му да ће побједити и да из захвалности Господу Богу, за помоћ која му је пружена, треба да сагради цркву чији ће му се облик приказати. Пробудивши се, краљ је на небу угледао бели облак који је имао облик цркве. Пошто заиста побједи у том боју, одмах позва најбоље мајсторе – градитеље и нареди им да започну градњу небесне цркве.

Древни манастир Грачаница, на Косову

Од манастирског комплекса сачувана је само црква, првобитно посвећена Благовестима Богородице (тако је помиње архиепископ Данило II), али се касније, као манастирско посвећење, помиње празник Успење Пресвете Богородице.

Византијско – српски стил у српској архитектури током средњег вијека обухвата период од краја XIII века до краја XIV вијека и географски простор Метохије, Косова и сјеверне Македоније. За вријеме краља Милутина развијају се централне цркве типа уписаног крста које имају пет кубета које са свих страна подупиру сводови (Грачаница, Старо Нагоричино…). Грачаничко петокуполно здање, које се својим луковима степенасто пење у вис, уз хармоничну игру сложених кровних површина на којима се смјењују кубета и полукружни сводови, основе двоструког уписаног крста (квадрат у квадрату, црква у цркви), замисао је којој је тешко наћи премца у свету, како на Истоку, тако и на Западу. Нажалост, историја не памти име генијалног архитекте овог ремек-дјела. Предање вели да су Грачаницу градила три брата, неимари са Косова: Ђорђе, Добросав и Никола. Поједини историчари уметности сматрају Николу за протомајстора, који је грађевину осмислио, али се то са сигурношћу не може тврдити.

Грачаница је грађена на темељима византијске василике из XI, а можда и IX или чак VI века. Састоји се из два дијела: први део чини главна црква, сазидана изворно као једна цјелина, а други дио -спољашња припрата, призидана уз првобитну западну фасаду цркве, у другој четвртини XIV века. Била је отворена са три стране и над њом се, по свему судећи, уздизала звонара, ослоњена на два пара у зид напола уграђених јаких стубова (пиластара). Они сада носе слијепу куполу. Отвори су, ради учвршћења конструкције, зазидани у XVI вијеку.

Грачаница је свакако дјело генијалног архитекте, који је савременим средствима, тада актуелну интернационалну тему, знао да обради у духу једне националне архитектуре која је имала своје посебне естетске идеале. Динамика грачаничке унутрашње и спољашње конструкције страна је византијској архитектури. Облици Грачанице имају у себи изразито антикласицистичке вриједности, које би се, можда анахронично, могле назвати романтичним. Снажно истурена у висину, богато рашчлањена, и интензивно обојена црвено – белим контрастима опеке и малтера на тамбурима кубета, Грачаница веома срећно сажима у себи супротне тенденције византијске и готске архитектуре.

Уз свакодневне молитве и богослужења, манастир Грачаница био је и важан просветни центар за косовско-метохијске Србе у вријеме турског ропства, а у манастиру је још у првој половини XVI века постојала прва штампарија. Под сводовима ове древне Милутинове задужбине духовно су се образовале генерације свештеника и монаха који су својим духовним и просветитељским радом оставили јак печат на историју српског народа са ових простора.