Ако желиш да уништиш један народ, најприје му убиј дјецу… Уз Јасеновац, Градину и Стару Градишку, логори Јастребарско, Сисак, Ливно и логор на острву Пагу на Јадрану били су једини у свијету специјализовани за затварање и убијање дјеце.

О томе говори и “Елаборат о дјечијим логорима у НДХ”.

КОРИСТЕЋИ податке из више извора, као и из књиге “Били смо дјеца: Јасеновац – гробница 19.432 дјевојчице и дјечака” Драгоја Лукића, објављене 2000, подсјећамо да је у НДХ за вријеме Другог свјетског рата, а према подацима који још нису коначни, убијено 74.762 дјеце млађих од 14 година.

Од тог броја, 14.528 њих воде се као жртве рата, а над 60.234 дјетета извршен је најтежи облик геноцида – 32.054 су дјечаци, 28.012 су дјевојчице. Толико и такво уживање у дјечјој патњи широм Павелићеве творевине сваком иоле пристојном човјеку показују да ти монструозни злочин нису били посљедица болесних и изопачених појединаца, већ да је то било организовано и добро припремљено зло.

Када је прије четири године Хрватска дошла на ред да предсједава Савету Европе, преузимајући штафетну палицу руковођења европским парламентом, представници наших комшија су као приоритетне правце свог дјеловања навели заштиту националних мањина. А само неколико дана доцније, из Ђакова, познатог као вијековног сједишта католичке бискупије, из које би морао да се шири хришћански дух љубави, једнакости и слоге међу људима, стигла је “потврда” како ће званични Загреб бринути о мањинским заједницама. У центру градића надомак Осијека освануо је графит “Ј…бат ћемо српску дјецу”.

Наравно да су прва на ред дошла дјеца. Уосталом, хрватски бојовници имају подужу традицију у масакрирању српске дјеце. То исто су радили и прије 108 година по Мачви, Подрињу, Поцерини, када су као дио аустроугарске армаде 1914. напали Србију.

ХРВАТСКИМ званичницима и гласноговорницима који заговарају наново преиспитивање шта се збивало у Јасеновцу препоручујемо да прије тога прелистају, у бечким али и у загребачким архивима, документа о националном саставу 42. домобранске Вражје дивизије и Загребачког 13. корпуса, нарочито 36. и 42. пјешадијска дивизије те формације.

Др Славко Павичић у књизи “Хрватска војна и ратна повјест и Први свјетски рат”, која је објављена 1943. пише да је “најхрватскија” војна јединица био 13. загребачки корпус, а најелитнија формација 42. домобранска дивизија названа “вражјом”, а да је у Хрватској и БиХ мобилисано “најмање 500.000 војника”.

Подручје на коме је оперисала Вражја дивизија, коју су чинили Хрвати, најтеже је страдало у Првом свјетском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

Једно од дивљања аустроугарских војника 1914. у Мачви, забиљежено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане дјеце. У слиједећој, наишли су на четворо дјеце са одсјеченим главама стављеним поред тијела, а петом дјетету глава је остављена да виси. Дјеца су била поређана на столовима. У селима су наилазили на људе објешене изнад кућног прага или повјешане о стабла воћака, и то старце, жене и дјецу, или пак поклане у кућама и двориштима. Када су приупитали преживјелог старца какви су то људи који су чинили те страшне злочине, одговорио је: “Не знам ко су, али говоре српски.”

Од бројних вјешала бијелили су се воћњаци и села, с обзиром на то да су народна одјела у то вријеме била бијела – панталоне и горњи дио одиеће. Једно од тих тешко настрадалих села било је Прњавор, са 2.400 становника уочи рата. “Улазак објесних трупа непријатеља жељног освете послије борби на Церу као и у наступању од Дрине, завили су у црно ово насеље…

Било је убијено, спаљено или измасакрирано укупно 352 становника. Највећи дио чинили су старци, жене и дјеца”. У кући Милутиновића, у Прњавору, спаљено је 16. августа 1914. чак 96 људи, а два дана касније, у Ашеници, код железничке станице било је стријељано и живо закопано 89 људи…” – забиљежио је Арчибалд Рајс.

СВЈЕДОЧЕЊЕ АКАДЕМИКА ЖИВАНОВИЋА

АКАДЕМИК Србољуб Живановић је прије шест година свједочио у “Новостима” да је Државна комисија у којој су поред њега били др Здравко Марић, Вида Бродар и Атон Погачник 1964. установила да у масовним гробницама у Доњој Градини, које су се простирале на дужини 12,5 и ширини 4,5 километара, лежи више стотина хиљада звјерски убијених људи. У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа. Комисија је извршила 130 сондажних бушења на 100 масовних гробница, чији су се ровови протезали између 60 и 80 метара. Послије првих извјештаја држава је забранила даљи рад, све је стопирано без икаквог објашњења.