Свако веће мјесто имало је зликовце који су ударали на српска села и гонили сељаке да одлазе у неповрат, да би они одмах затим, заузели њихове куће и земљишне посједе.

Живот Срба на Косову и Метохији под Турцима

Анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске у многоме је отежала и сам живот Срба на Косову и Метохији.

Овом приликом поменућемо имена само неких зликоваца, који су по злу били познати широм Косова. Почећемо са приштинским муфтијом.

Он је прво био обичан сеоски хоџа. Касније се, подмићивањем више власти, дочепао положаја муфтије, да би затим, помоћу уцјена, пљачкања, затварања, батињања и убијања богатих Срба, постао најбогатији човјек на Косову, са многобројним својим чифлуцима у приштинском санџаку.

Он је, на примјер, ангажовао окорјелог зликовца Дим Бурјана, да помоћу њега глоби, уцјењује и убија Србе. А овај напасник је то јавно чинио, без бојазни од турске власти. Преко хућумета (турског суда) у Приштини, Дим Бурјан је поручивао многим српским селима и богатим појединцима, да у одређеном року плате новчану уцјену, иначе ће зло проћи.

По муфтијином налогу Дим Бурјан се био окомио на два српска села близу Приштине – Бабљак и Бабушу, која нису била турске чипчије, него су имала своју земљу, а муфтија је планирао био да од тих села направи свој чифлук. Сељаци из тих села говорили су конзулу Светиславу Симићу овако:„Има Дим Бурјан јака леђа и зато он може сербез да чини што хоће по Косову“, а зими се Бурјан мирно одмарао „на безбројним чифлуцима муфтијиним“, но највише у село Словињ, наводи портал Историја Срба.

Исто тако велики зулумчар и најближи сарадник србождера муфтије био је Сулејман паша приштински, командант војске.

У гњиланском срезу (кази) било је више Срба него Арбанаса. Због тога је ово подручје нарочито обиљежено кругом – за исељавање Срба. У томе су се истицала два насилника –Хусеин ага Ђаковци и Рашид ага Горанин.

Хусеин је досељеник из Ђаковице, а Рашид из Горе на планини Шари. Хусеин је, између осталог, притиснуо био пашњаке српског села Раиновца и раздао их сељацима да их разоравају и направе њиве. Послије тога, сељаци нису имали гдје напасати стоку. Стога оду да се жале код кадије у Гњилане, а кадија им каже:„Шта могу рајо ја, кад је он силан Турчин, и нико му ништа не може. Трпите, па шта вам бог да“!

А Рашид ага, пријатељ муфтијин, отишао је у село Доње Рудриге (Доња Будрига) и узео 150 сељака, да му бесплатно копају, ору, жању пшеницу и круне кукуруз.

Удружени са Арбанасима, исто тако велика зла причињавали су Србима избјеглице муслиманске из Босне и Херцеговине, тако звани мухаџири (мухаџери). Послије одлуке Берлинског конгреса 1878. године, да Аустроугарска окупира ове двије покрајине, многе муслиманске породице то нису могле поднијети, па су се у великом броју исељавале у Малу Азију и друге дијелове турског царства – у Санџак, Косово и Македонију. Ти бескућници постали су прави зликовци. Вјера их је упућивала да уђу међу Арбанасе, иако ни једне ријечи арбанашког језика нису знали. Но и сами Арбанаси примали су их као лош свијет.

Ево шта о њима јавља српски конзул из Приштине 1895. године:„Досадашње зулуме још ће повећати досељавање мухаџирског олоша из пећке нахије. Како дознајемо, Арнаути старосједеоци пећке нахије прогнаће отуда све тамошње мухаџире. Косовске аге и бегови спремају им већ куће по косовским селима, њиховим чивлуцима. Кад се узме да су мухаџери у пећкој нахији најгори и да њихове крађе и насиља нису могли издржати ни пећки Арбанаси, те их сада гоне из своје нахије, онда је јасно да је нашем живљу на Косову одзвонило. Та, данас на цијелом Косову, по селима нема више од 1.100 српских кућа“.

ПОЈАЧАЊА КОЈА СУ АРБАНАСИ ДОБИЛИ ОД МУХАЏЕРА НИСУ БИЛА МАЛА. ОНИ ЋЕ СЕ ПОСТЕПЕНО УТАПАТИ ЈЕЗИКОМ И ЖИВОТОМ У АРБАНАШКУ НАЦИОНАЛНУ ЗАЈЕДНИЦУ. И, ЈЕДИНСТВЕНО НАСТУПАТИ КАО НЕПРИЈАТЕЉИ СРБА.

Из књиге Бранка Перуничића–„Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“