Чувени чика Ђорђе Михаиловић, вишедеценијски чувар и водич кроз српско војно гробље Зејтинлик 1. маја је напунио 93 године.  Он је као и његов отац Ђура и деда Сава, посветио цијели свој живот историји и чувању сјећања на преко 8000 настрадалих српских војника.

Чувени чика Ђорђе Михаиловић

Чика Ђорђе пуних 60 година на посебан и особен начин дочекује и испраћа потомке српских ратника страдалих на Солунском фронту у Првом свјетском рату. Стихови и биране ријечи изговора на мјесту гдје почива 8.000 ратника и хероја, који су заустављени у јуришу за слободу, за којом су жудили. Сваког јутра подиже српску заставу над уснулим војничким пуковима и то тако, како сам каже, као да су живи. За њега је велики част да служи на овом за њега светом месту, гдје су испод сваке стопе, кости палих јунака.

Имао је увијек разумијевања за сваки донесени биљег из родне куће јунака који лежи на гробљу. И заједно је са потомцима јунака ишао до вијечне хумке и слушао шта они имају да кажу, шта им је пренијето од тога јунака, како би то послије испричао другима.

Сви који су имали прилику да их дочека чувени чика Ђорђе су врло добро запамтили његове испричане приче и стихове које им је рецитовао. Помагао је свакоме у тражењу својих потомака и са великим поштовањем причао о њиховим подвизима и жељеној слободи. Када би неко заплакао, поручио би да се мане суза, јер оне нису за такве јунаке.

Поријеклом је из Грбаља у данашњој Црној Гори. Његов деда солунски добровољац Сава Михаиловић је своје завичајно Јадранско море замијенио Егејским 1926. године када га је краљ Александар I Карађорђевић именовао на чело државне комисије за прикупљање посмртних остатака наших изгинулих ратника раштрканих по преко 250 мањих војничких гробаља на широком простору Солунског фронта.

Сава је, по завршетку, изградње импозантног војничког гробља на Зејтинлику 1936. године остао његов чувар. Њега је наследио син Ђура, а њих двојицу унук и син Ђорђе Михаиловић. Чика Ђорђе је изразио жељу да једног дана и он почива на овом светом српском гробљу гдје су сахрањени и његов отац и деда заједно са осталим српским јунацима. За Србе је био и остао „жива енциклопедија“ када су у питању српски ратници: познаје породице и родна мјеста страдалих, радо рецитује српске ратничке песми.

Врло тешко му је пало када је због болести морао да напусти стару кућу на гробљу, гдје се родио. Преселио се у стан стотину метара удаљеног од гробља. Због болести, морао је да носи боце са кисеоником. Ујутру, чим би се пробудио, отварао је врата на тераси, гледао у гробље и већ око пет ујутру би се низ улицу спуштао на Српско војничко гробље. Повијен, уз помоћ штапа би отварао капију, подигао заставу, отворио маузолеј и спреман чекао потомке ратнике да им исприча о њиховој славној прошлости.

Одликован је орденом српске заставе другог степена 2014. Годину дана раније снимљен је документарни филм „Последњи чувар“, а пјесму „Маршира сву ноћ“ Раша Перић је посветио управо чувару Зејтинлика, чика Ђорђу Михаиловићу.

Остао је упамћен када је у својој деведесетој години на дан обилежавања сто година од пробоја Солунског фронта, током јубилеја на јаком сунцу одбио да сједне столицу.

„Ово је дан и место кад сви треба да стојимо“, био је категоричан.