У знак сјећања на све невине жртве, на Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом свјетском рату Историјски забавник је објавио овај текст настао након разговора 2015. године са Жарком Видовићем, угледним српским историчарем умјетности и бившим логорашем.

Те 1942. Жарку Видовићу, касније угледном историчару умјетности и ликовном критичару, било је тек 20. година. Он је као добровољац учествовао у Априлском рату 1941, а само неколико мјесеци касније ухапшен је у Сарајеву и од тада је био у затвору – прво њемачком, па затим усташком.

Тако се 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан, и обрео у “великом транспорту” – возу којим су усташе превозиле сарајевске заробљенике у “логор смрти” – Јасеновац.

“Извели су нас из затворских ћелија у рану зору. Памтим, било је ледено јутро, а усташе су коментарисале да су Србима припремиле прави “Ђурђевдански уранак”. Све су нас потрпали у вагоне, а неко је, не знајући у то вријеме гдје идемо и шта је Јасеновац, запјевао, ваљда да разбије страх, пјесму “Ђурђевдан” коју је неколико нас одмах прихватило.”

— причао је професор Жарко Видовић.

Мало је познато да је велики хит “Ђурђевдан” заправо стара предратна пјесма која би можда до данас и била заборављена да није било једног судбоносног воза и језивих злочина почињених у Јасеновцу за вријеме Другог свјетског рата.

“То да смо ми ту пјесму пјевали на путу за Јасеновац, послије рата се доста спомињало, па је Бреговић узео ту пјесму, обрадио је новим стиховима и тако је она постала позната. И првобитне ријечи пјесме су биле о љубави, али тек је Бреговићева верзија учинила ју је планетарно популарном”.

— тврдио је Видовић.

Полицију Независне државе Хрватске је, сјећа се саговорник, пјесма толико нервирала да су затворили врата вагона. Затвореници су се тако ускоро нашли закључани, без ваздуха и у потпуном мраку. У вагоне у које у нормалним условима стаје 40 људи, усташе су смјестиле 200 затвореника.

Од 3.000 заробљеника колико је кренуло из Сарајева, до логора је стигло око 2.000. Сваки трећи заробљеник је умро – од глади, исцрпљености, болести… А први пакао – Јасеновац, тек их је чекао.

Жарко Видовић био је српски историчар умјетности, ликовни критичар и историчар цивилизације. Умро је 18. маја 2016. у 95. години живота. Овај текст, Историјски забавник је посветио њему.