Српски пјесник Владислав Петковић Дис умро је 29. маја 1917. године. Непризнат, жучно осуђиван и готово сасвим одбачен у свом времену, Дис је пјесник коме је будућност свесрдно отворила врата славе.

Српски пјесник Владислав Петковић Дис

Својом лириком тамних, негаторских, загробних и сањарских тонова, испуњен болом и поразом, он је опјевао “тамницу живота”.

Антологијским се сматрају његове песме: “Можда спава”, “Са заклопљеним очима”, “Утопљене душе”, “Јутарња идила”, “Плаве мисли”… Дис је по природи био боем.

Са Симом Пандуровићем је уређивао “Књижевну недељу”, био ратни извјештач при српској Врховној команди у Првом балканском рату, прешао Албанију и као избјеглица боравио у Француској.

У повратку, брод на коме се налазио, торпедовала је њемачка подморница и велики пјесник нашао је своје посљедње уточиште у Јонском мору, код Крфа.

„…Али слутим, а слутити још једино знам.

Ја сад слутим за те очи да су баш оне

Што ме чудно по животу воде и гоне:

У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.

Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад

И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;

Њене очи, њено лице, њено пролеће

У сну видим, али не знам што не видим сад.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад…“ , одломак из пјесме „Можда спава“.

Извор: СРНА