Устав „Друштва српске словесности“ је претеча Српске краљевске академије, односно Српске академије наука и умјетности – које су 1841. у Београду основали Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић.

Уставом су дефинисани главни циљеви Друштва: усавршавање српског језика и ширење наука на српском језику. Први чланови Друштва били су још – осим предсједника, попечитеља министра просвјете Стефана Радичевића – Димитрије Исаиловић, Стефан Марковић, Јован Стејић, Сима Милутиновић – Сарајлија, Исидор Стојановић и Димитрије Тирол. Друштво је суспендовано у јануару 1864. године зато што је за чланове изабрало Ђузепа Гарибалдија, Николаја Чернишевског и Александра Херцена. Рад Друштва је обновљен у јулу 1864. под називом „Србско учено дружтво“, од новембра 1886. се назива Краљевско-српска академија, од 1887. Српска краљевска академија, а послије Другог свјетског рата и доласка комуниста на власт Српска академија наука и умјетности.

Назив Српска академија наука и умjетности установљен је 1960.

Одмах у почетку Друштво је покушало да ријеши тада још неријешено питање правописа и усвојило је азбуку од 35 слова. Рад је био прекинут августа 1842, због нереда у земљи, и настављен је тек августа 1844. године. Од тада је Друштво радило на „Језикословном рјечнику” и школским уџбеницима, али је убрзо обуставило рад на рјечнику, нарочито због протеста Вука Караџића. Послије тога Друштво је радило на прикупљавању историјских података и чланака, прегледало је разне радове својих чланова, давало је члановима на израду школске књиге.

У „Новинама Србским” 1846. објављен је програм рада Друштва и његовог гласила. Часопис Гласник Друштва српске словеcности почео је да се издаје од 1847. У оквиру Гласника предвиђен је простор за: повесницу и старине српске, земљописаније, државописаније (стаститика) и природописаније српско и радове из области других наука. Од другог броја Гласник је редовно објављивао изворе, а од петог (1855) је почео да прати домаће и касније стране публикације. За вријеме свог постојања, у периоду 1847—1863 Друштво је објавио 17 бројева гласника.

Друштво српске словесности је издало неколико популарних књига и сарађивало у скидању забране Вуковог правописа. Мада се већ 1848. године тражило напуштање правописа наметнутог одредбом из 1832, и редакција гласила се држала старог, Друштво није учинило много на унапрјеђењу језика. Прве текстове писане Вуковим језиком и правописом почео је да објављује Ђура Даничић.

Најзначајнији радови објављени у Гласнику су „Српски историјски споменици Млетачког архива”, које је приређивао Јанко Шафарик у периду 1859—1862, као и хрисовуља цара Стефана Душана манастиру Светог архангела код Призрена објављена 1862.

Поред тога Друштво је покушавало неколико пута да уради и неколико крупнијих послова (оснивање Народне библиотеке и музеја, општинских читаоница по целој земљи, издање Енциклопедије наука), али није успјевало због слабе активности својих чланова и малог броја образованих људи у Србији тада.

Извор: СРНА