Сваки Београђанин и многи други ће на питање: ‘На ком је мјесту спаљен Свети Сава?’, одговорити да се то десило на Врачару, на мјесту гдје се данас уздиже велелепни храм. Ипак, по свој прилици ова тврдња није тачна!

Мошти Светог Саве првобитно су биле похрањене у манастиру Милешева. Послије једног од устанака, да казни народ у коме је култ светитеља био јак, Синан паша је наредио да се мошти пренесу у Београд и спале. То је и учињено 27. априла (10. маја по грегоријанском календару) 1592. године на брду Врачар.

Међутим, мјесто гдје је данас подигнут храм Светог Саве највјероватније није мјесто гдје се спаљивање одиграло!

– Постоје предања која су се у породицама преносила с кољена на кољено, као и усмена свједочанства тако да је могуће посредно градити слику и одабрати ону која нам се чини логичном, али најтачније би било рећи да ми не знамо гдје се то десило – каже за Неда Ковачевић, књижевница, која је за потребе свог романа “Повратак кошаве у Београд” истраживала ову тему.

У историји заиста јесте остало записано да су мошти спаљене на брду Врачар и то није спорно. Међутим, постоји један проблем – Врачар у то вријеме није био тамо гдје је данас!

Врачар у Булевару

Један од првих људи који се озбиљније бавио овим питањем је био Сретен Петровић, угледни Београђанин из времена Кнеза Милоша.

У вријеме спаљивања, крајем 16. вијека, Београд је био много мањи него што је данас – варош тек мало већа од просјечне турске касабе. Насеље се простирало у појасу око Калемегданске тврђаве на мјесту општине која се данас, логично, зове Стари град. Крај Београда био је данашњи Трг Републике.

На данашњем мјесту Храма налазила се мочвара. Данашњи трг Славија је био бара у којој су Београђани пјецали и у Милошево вријеме. Како је изгледао у 16. вијеку може само да се претпостави.

Од Трга Републике ишао је пут којим се долазило у Београд. Данашњи Булевар краља Александра који се продужава и постаје Смедеревски пут, некада се звао Цариградски друм. Управо њиме је по предању, Синан паша дошао да спали мошти Светог Саве.

– С десне стране данашњег Булевара, тада Цариградског друма, до близу данашњег Цветног трга, Роми су остављали своје черге. Турци их нису пуштали у варош. С леве стране пута, на данашњем Ташмајдану, Београђани су им давали стара одјела за живину, а многима су ту и гатаре врачале. Тако је ово мјесто прозвано ‘Врачар’ – објашњава Неда Ковачевић.

Касније, како се Београд ширио, а чергари повлачили и оно што је сматрано Врачарем се мијењало.

Храм на мјесту које сви виде

У вријеме спаљивања мошти, центар Врачара је био оно што је данас Ташмајдански парк. Намјера Синан паше – да запали велику ломачу на узвишењу како би заплашио што више Срба – могла се остварити управо ту, на мјесту где није било грађевина и које се лијепо видело из свих дијелова града.

Врло је могуће да је ова чињеница била позната нашим старима. Током 19. вијека Ташмајдан је био градско гробље, а кнез Милош је недалеко од мјеста на коме је Свети Сава спаљен направио цркву. Посветио ју се Светом Марку. Има оних који вјерују да је то урадио како не би разљутио Турке грађењем богомоље посвећене свецу чије су мошти управо они на том мјесту запалили.

Данас се овдје не налази никакво обиљежје које би дало да се наслути да се на томе мјесту догодило нешто важно. Иронично, ту је само кафана “Шанса”.

– Мени је најлогичнија ова “ташмајданска варијанта”, но то је само субјективни утисак. Такође, по неким изворима, још се почетком 18. вијека помињало ово мјесто гдје је сада Храм, као могуће, па је кажу, оно чак било и обиљежавано, али поновном владавином Османлија у Београду од 1739. године све је то срушено – објашњава госпођа Ковачевић.

Крајем 19. вијека Одбор за подизање Храма Светог Саве одлучио је да се он подигне на мјесту које је тада било “врх” Врачара. Осим што су вјеровали да су открили право мјесто, оно је испунило још један услов из давнина – Храм се данас лијепо види из свих дијелова града, наводи Историјски забавник.

Почетком 19. вијека било је више покушаја да се одгонетне мјесто спаљивања моштију Светог Саве. Глигорије Возаревић, први књижар у Милошево доба и човјек који је најзаслужнији за оснивање Народне библиотеке, мислио је да је баш он пронашао оно “право”.

Он је на периферији тадашњег Београда пронашао непознати дрвени крст. Замјенио га је новим 1847. године, а цио крај је по њему ускоро добио назив “Возарев крст”. Обиљежје је неколико пута обнављано, а 1933. године друштво “Свети Сава” је ту поставило камени крст црвене боје.

По њему је цијели крај добио назив који и данас носи – Црвени крст.