Највелинчаственија побједа у најстрашнијем тренутку је управо Церска битка, која се одиграла у Првом свјетском рату. Тада су српске снаге под вођством војводе Степе Степановића однијеле побједу над аустро-угарским снагама под вођством Оскара Поћорека.

На Преображење 19. августа, аустроугари су почели да се повлаче пред српском војском. Генерал Степа Степановић, командант Друге српске армије

најзаслужнији је за побједу Србије у Церској бици, а након битке унапређен је у чин војводе.

Командант Друге српске армије, тада генерал Степановић је основао Церску ударну групу од Моравске дивизије И позива и Комбиноване дивизије са циљем напада у долини Јадра. Степановић је схватио важност планине Цер и самоиницијативно је одлучио да заузме њене доминантне коте Тројан и Косанин град.

Степановић је цијели ток битке посматрао из села Драгиње, на ком се и данас налази клупа са које је командовао битком. Око 3.00 часа ујутро 15. августа 1914. године, кренула је Комбинована дивизија првог позива из села Бањана код Уба.

Око 23.00 часа, 15. августа, дијелови српске Комбиноване дивизије првог позива су наишле на извидницу аустроугарске војске на падинама Цера, код села Текериша и тако је започела битка, подсјећа Информер.

У опанцима пуним воде превалили 40 километара

– У 18 часова започео је пљусак праћен грмљавином. Уморну војску осветљавају муње. Од 3.00 часа ујутру војници су превалили 40 километара. Пљусак не престаје, војници се клизају и падају. Опанци су им пуни воде. Података о непријатељу још није било, иако су мјештани нашим војницима говорили да је непријатељ уз пут запосјео сва села на сјеверној страни Цера. Мислило се да сељаци претерују.

– У 21.30 часова киша је престала, изашао је мјесец и назирао се Цер. Око поноћи претходнице српске војске избијају на пут Шабац-Текериш. Непријатељ отвара митраљеску ватру на коју нико не одговара. Војници се заклонише уз усеке поред пута. Ни страже 21. ландвер дивизије ни претходине Комбиноване дивизије не одговорише на ово пушкарање. Убрзо су се вратиле српске извиднице и јавиле да су на положају свуда побацане празне конзерве са храном док српска војска тада није имала конзерве – остало је записано о Церској бици.

И 19. августа аустријска војска потучена до краја

Аустроугарске позиције су биле слабо брањене и њени војници су одбијени са планине. До поноћи, оштри судари и борбе између лијеве аустроугарске колоне 21. аустроугарске дивизије и Срба су се водили у мраку. До јутра 16. августа Срби су заузели вјенац Дивача и отерали Аустроугаре из Бориног села.

Аустроугарске трупе су имале доста губитака и повукле су се у нереду. Како је дан одмицао, Срби су онемогућили 21. пешадијској дивизији да се повеже са 2. армијом у Шапцу, тако што су је отјерали са падина Цера.

Рано ујутру 18. августа, Аустроугари су покренули још један напад, са намером да потисну Шумадијску дивизију И позива са шабачког мостобрана и омогуће 5. армији да крене у напад. Међутим, напад није успио јер су Срби уништили њихове снаге код ријеке Добраве, терајући преживјеле војнике да се повуку

Изјутра 19. августа, Срби су уништили аустроугарске снаге. Моравска дивизија првог позива је отјерала 9. пешадијску дивизију са њеног положаја и одбила њен контранапад нанијевши јој тешке губитке.

До 20. августа, аустроугарске снаге су још увијек бјежале ка Дрини, а Срби су наставили да их гоне. Цијела 5. армија је била принуђена да се повуче у Босну. Многи аустроугарски војници су се удавили у ријеци бјежећи у паници. Српски извјештаји са фронта су говорили “да се непријатељ повлачи у највећем нереду.”

Војвода Радомир Путник је обавијестио српског краља Петра И у телеграму “да је главни непријатељ поражен код Јадра и на планини Цер и да их српске снаге прогоне из земље”.

Свједочење два аустријска војника послије Церске битке

– Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бјекству. Једна потучена војска – не, разбијена руља јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, артиљерци су боли своје мамузама, официри и војници гурали су се и пробијали читаве колоне коморе или газили у рововима поред пута у групама у којима су били заступљени сви родови војске.

– Сјајни су момци ови Срби, они умеју да бране своју земљу. Тек у Србији 1914. схватио сам да је љубав према слободи малих народа јача сила од насиља великих и моћних. Тек овде сам схватио да неумитна сила-воља савлађује све, а да је слабост силе у томе што вјерује у силу – стоји у записима Егона Ервина Киша, аустроугарског војника и писца.

– Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, вјешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, за борбу мржњом и одушевљењем загрејани, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа него Руси, Румуни и Италијани – записао је Алфред Краус, аустријски генерал.

Српски губици на Церу

У Церској бици је погинуо поручник Војислав Гарашанин, син Милутина Гарашанина српског министра и предсједника Владе. Најмлађи погинули борац био је Станислав Сондермајер, који је имао 15 година.

Послије рата подигнута је Спомен-костурница на Церу која је заштићена законом као знаменито мјесто.