Колубарска битка почела је 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага.

Српска врховна команда (СВК) надала се да ће јој набујале ријеке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цијену задржати. Планирано је да се са тих позиција крене у противнапад. Српске трупе успјеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процјене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус ВИ армије:

– 15. корпус: правцем на фронт Медник, Баћинац, Рудо

– 16. корпус: једна дивизија према Маљену и једна дивизија према Буковској планини.

Увођење нових снага приморало је И армију (која је била бројчано надјачана) да се повлачи и она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током поподнева 22. на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процјена, јер аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда), подсјећа Национална географија Србија.

Овај пораз приморава лијево крило И армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега се Моравска дивизија И позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила ИИИ армије.

Живојин Мишић 26. новембра оцјењује ситуацију у којој се И армија налази као јако лошу и стога се одлучује да остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цијели фронт српске војске, али се не излажући могућем поразу и да на вријеме повуче главнину снага на положаје западно од Горњег Милановца односно линију Липе-Трипавац-Мрамор(457)-Главица(530)-лијева обала Дичине, као и повлачење обезбиједи заштитницама.

Сходно развоју ситуације, односно усљед губитка: Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење на нове положаје, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна команда истог дана премјешта своје сједиште из Београда у Крагујевац. Као посљедњи покушај да се непријатељско надирање заустави,

издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а ИИ армији да помогне овај напад.

Посљедице битке

Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустроугарска није успјела да својим снагама уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915. године приморане да се боре на три фронта и што је још битније Њемачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта, а самим тим и њене шансе да успјешно елиминише један од њих.

Битка је имала значај и на глобалном плану. Силовита српска побједа одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у рат на страни Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат. Српска побједа је доприњела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.

Генерал Живојин Мишић је због успјешног вођења операције унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смијењен са мјеста главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914. година, а на његово мјесто је постављен њемачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Значај Колубарске битке у историји ратовања

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен примјер да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко вријеме реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз.Тактика прегруписавања само И армије и концентрисаног удара на ВИ армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм свијета.

Колубарска битка је значајна и по томе што обје војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо гдје је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други дио фронта.