Аустријско-турски ратови су вођени у периоду од краја XVI до краја XVIII вијека. За то вријеме одиграло се шест већих ратова између ове двије војне силе. У току петог ратног сукоба између Турака и Аустријанаца вођеног између 1737. и 1739. године дошло је до битке код Бањалуке.

Ширење Османског царства на запад је сузбијала Хабзбуршка монархија са сједиштем у Бечу. Након двије неуспјеле опсаде те аустријске престонице, Османлије су полако заузимале одбрамбени положај. По Османском царству, гдје су људи због слабог образовања били склони сујевјерју и пророчанствима, од око 1730. године ширило се вјеровање по којем ће њихова престоница Истанбул поново пасти у руке једне хришћанске војске. То се требало десити након тачно 285 година османске власти, а то би била 1738. година. У турском памћењу је чврсто било урезано име Еугена Савојског који се истакао у разбијању њихове опсаде Беча. Према томе Турци су сматрали да Истанбулу највећа пријетња долази управо од Хабзбуршке монархије.

Битно је нагласити да је велика пријетња Османском царству била и Русија која се ширила на простору црноморског залеђа и Кавказа. Аустрија је са Русијом склопила савез 1726. године и жељела је да оствари територијалну добит на рачун Османлија. Русија је прва ступила у рат и у помоћ је позвала савезницу Аустрију која 1736. године још увијек није била спремна за нови рат, али је због склопљеног савеза била принуђена да се одазове на руски позив. Аустрији није ишло у прилог ни то што је славни војсковођа Еуген Савојски преминуо у априлу 1736. године, а његове способности и квалитете нису нашле достојног насљедника у аустријским редовима. Све се то негативно одразило на морал аустријске војске.

Цар Карло VI је имао велике територијалне апетите и због тога је аустријска војска у рат ушла пуном снагом, али је у свом науму озбиљно потцијенио Османлије. Главнина војске је требала да продире са сјевера Србије ка Нишу и јужнијим крајевима, лијево крило према Влашкој и Молдавији, а десно крило аустријске војске је требао да наступа кроз Босански пашалук. У међувремену Турци су у Босни унаприједили и ојачали своја утврђења која је сада било много теже освојити.

Фокусираћемо се на десно крило аустријске војске које је требало да напредује кроз Босански пашалук и које је предводио принц Јосиф Хилдбургхаузен уз помоћ неколико генерала. Прије већих ратних сукоба цар Карло VI је упутио проглас хришћанском становништву Босанског пашалука позивајући их да се придруже аустријској војсци. О стању у Босни и одбрамбеним могућностима Османлија аустријски врх је био лоше обавјештаван од стране неуких официра који су често давали погрешне информације. За продор у Босански пашалук централна група аустријске војске, која је бројала око 15 000 војника, је одабрала пут од Градишке до Бањалуке јер се кроз равницу Лијевча могло брзо проћи. Бањалука је била други град по величини у Босанском пашалуку и тада је имала између 6 000 и 10 000 становника.

Аустрија је званично објавила рат Турској 14. јула 1737. године. Пошто је Турска већ ратовала са Русијом, на простору Босанског пашалука је била извршена мобилизација. Контингент из Босне је доживио војну катастрофу у борбама против Руса и велики број војника је погинуо или био заробљен. Одбрана Босанског пашалука је била у рукама везира Али-паше Хећим-оглуа. Он је у Бањалуци поново покренуо производњу топовске ђулади, а кретање хришћана под његовом влашћу је строго надзирано. Покренуо је мобилизацију која је обухватала људе свих вјера, па је на 50 мобилисаних муслимана у војску одвођено 10 православаца и римокатолика. За одбрану пашалука је на тај начин прикупљено око 45 000 војника.

Аустријске трупе су прешле Саву половином јула 1737. године. На путу према Бањалуци војницима које је предводио Хилдбургхаузен су прилазили локални хришћани. Међутим, османска војска је изненада напала аустријску претходницу код села Јурковићи и том приликом је погинуо аустријски генерал Муфлинг. Ипак, аустријска војска је одбила турски напад и наставила свој пут. Принц Хилдбургхаузен је тако већ 24. јула поставио свој војнички логор на километар од бањалучке тврђаве Кастел. Три дана касније је наредио артиљеријски напад на тврђаву са брда Лауш, а дио трупа је у међувремену направио понтонски мост и прешао на десну страну Врбаса. Цивилно становништво града се склонило у тврђаву која је све јаче гранатирана, али из које су турски топови гађали аустријске трупе. Османским снагама у тврђави су у помоћ кренула појачања са југа.

Док је војсковођа Хилдбургхаузен припремао одлучујући напад на бањалучку тврђаву, османска појачања на челу са босанским везиром су у ноћи између 3. и 4. августа 1737. године преко шумовитих брдских крајева изненада дошла до Бањалуке. Наредног јутра око 15 000 Турака на челу са Али-пашом, који су неопажено пришли аустријској војсци, су заједно са 4 000 турских војника из опсједнуте тврђаве изненада напали аустријску војску. У аустријским редовима је наступио хаос и Хилдбургхаузен није успио да повеже војску која се налазила на обе обале Врбаса. Одреди на лијевој обали ријеке су се у почетку добро бранили, али аустријске трупе на десној обали су биле малобројне и под јаким турским нападом су почеле да се распадају и да бјеже преко понтонског моста. Зато је Хилдбургхаузен наредио да се мост сруши како би на тај начин приморао своје трупе на десној обали да се боре. То није довело до жељеног резултата и војници су умјесто тога скакали у ријеку у покушају да је препливају или пређу уз помоћ коња. Из тог разлога се више аустријских војника утопило него што је погинуло у самој борби. Аустријанци су потом поправили мост, пребацили све трупе на лијеву обалу ријеке и почели да успјешно одбијају турске нападе. Ноћ су искористили за повлачење према сјеверу, а Али-пашине јединице које су кренуле у потјеру су поражене наредног дана код Клашница. Аустријски војсковођа се убрзо склонио у Градишку одакле је након неколико дана са војском прешао Саву. Био је то крај још једног неуспјешног похода аустријске војске.

У бици код Бањалуке је погинуло око 600 турских и 1 400 аустријских војника. Рат између Османског царства и Хабзбуршке монархије је завршен миром у Београду 1739. године. Поражена Аустрија је морала Турској да уступи скоро све територије које је била освојила још у претходном рату вођеном између 1716. и 1718. године.

У најгорем положају су се ипак нашли хришћани са простора Босанског пашалука који су током рата морали да се опредијеле за турску или аустријску страну. Тако је Али-паша за вријеме свог похода према Бањалуци са собом повео дабробосанског митрополита из Сарајева како би што више Срба привукао на своју страну. Послије аустријског пораза сви хришћани који су Аустријанцима давали информације и на разне друге начине помагали су морали да пребјегну у Аустрију да би избјегли турску освету. На тај начин се још један сукоб европских сила сломио на леђима српских сељака који су били принуђени да по други пут крену у велику сеобу из турских крајева.

Аутор: Стефан К. (историчар)