Како је свети Ђорђе убио Јарила?

Ђорђе и Јарило

Ђуђевдан је једна од највећих слава код Срба. На тај дан, некада, плели су се вијенци, правили крстови који су се касније стављали на улазна врата, а у води „обогаћеној“ биљем и чуваркућом умивале су се дјевојке. Понегдје, исцртавани су магични кругови око села и терале вјештице. Дозивали момци. Призивало здравље.

Прије Ђурђевдана на тај дан славио се Јарило. Јарило је био прије Ђорђа. Само су њих двојица замијенили улоге када је умјесто многобоштва дошло хришћанство. Не треба занемарити чињеницу да у причи о Светом Ђорђу она аждаја управо представља то вишебоштво, пише Енигма.

Јарило је у нашој митологији бог прољећне вегетације и плодности, а био је повезиван и са ратом. Замишљан је као изузетно лијеп младић, који јаше на бијелом коњу, у бијелој одећи, босоног, окићен пољским цвијећем и са свежњем класја у рукама. Због тога су у различитим прољећним обредима, дјевојке одјевене у бијело и овјенчане цвијећем, јахале на бијелим коњима. У његову славу су прављене и лутке од сламе, које су називане именом овог божанства.

Знан је Јарило и као Јаровит, Јаровид, па и Геровит. Може се схватити на два начина: као бог рата и као божанство Сунца које, као Јарило, означава доносиоца плодности.

Према легенди, Јарило је Перунов син. Кад се родио, Велес га је отео и одвео у подземни свијет, гдје је провео дјетињство са Велесовим ћеркама. Како су Стари Словени замишљали свијет као огромно стабло, Јаровид се у подземном свијету налазио у самом корену стабла. Да би дошао до врха, морао је да прође кроз крошњу, односно свијет људи и тако он доноси прољеће.

Јаровид затим упознаје Морану, своју сестру, Перунову кћи и они се заљубљују. Њихова љубав доноси храну и житарице кроз цијелу годину. Због невјере, Перун убија Јаровида громом, а Морана постаје бијела старица – зима, умире и одлази у подземље. У свијет људи долази хладна зима. Затим се Јаровид поново рађа и све се понавља. У хришћанству су ови митски догађаји обиљежени празницима.

Рођење Јаровида је Ђурђевдан, на прољеће, свадба Јаровида и Моране на Ивањдан, земља је већ оплођена, почиње љето.

А да Свети Георгије (или Јарило) има дубоке коријене у нашој историјској и религијској свијести, показује и легенда која каже да је он био заштитник

Немањића, па када је Стефан Немања доспио пећине у коју су га заточила браћа, он се молио управо Светом Георгију. И како то бива, у знак захвалности, никао је манастир Ђурђеви ступови изнад некадашње престонице Раса. У близини ријеке Рашке су остаци пећинског манастира гдје је некад заточен био Стефан Немања.

Сем оне стандардне легенде, Срби имају своју причу о јунаку и аждаји. Ону гдје аждаја из околине Пештера, тачније језера, гдје и данас стоје остаци Тројан града, узима дјевојке дјевице и одводи их. И гдје долази ратник који ослобађа ћерку господара града, убија аждају и враћа дјевојку оцу. Сматра се да на Коштаном пољу почивају остаци опасне аждаје коју је, према предању, убио Свети Ђорђе. Или Ђерзелез Алија. Не треба да чуди што муслимани такође славе овај празник.

Извор хладне воде Ђурђевице, легенда каже, створио је Свети Ђорђе (Јарило) ударивши мачем о камен одакле је потекла вода. На том мјесту и дан данас приноси се ован као жртва великом свецу.

Сматра се да су дио костију шаке, коже и косе Светог Георгија баш у Србији, у цркви Светог Прокопија у Прокупљу. Ове реликвије прошле су дуг пут од манастира Ђурђеви ступови (гдје су чуване до 1689. када су Турци спалили манастир) до места гдје су сад и нико са прецизношћу не може да опише њихово путешествије. Ипак, неко ће се на велики празник сјетити маленог ковчежића и великог срца ратника.