Без обзира да ли су били непријатељи или савезници, војници су након потписивања Версајског уговора сахрањивани на гробљима која су територијално изузета од суверенитета државе у којој се налазе.

На њихова гробна места више нема ко да дође од најближих. Једноставно, прошло је много времена, и почивају далеко од куће. Споменици су им скромни, једнообразни, али ипак и данас уредни и окружени свјеже покошеном травом.

На њима су уклесана имена пар хиљада странаца страдалих у свјетским ратовима, далеко од своје земље, са пригодним паролама да су „пали за домовину“ или ознакама јединица у чијим редовима су се борили до трагичног краја.

Војна гробља у Београду су скромна, али достојна „вечног строја“. Ту почивају и пријатељи и непријатељи, војници који су под разним капама и шлемовима у Београду, Србији и некадашњој Југославији оставили своје кости.

Версајски уговор потписан након Првог свјетског рата 1919. године, између осталих одредби, уредио је и ову болну тематику и за побједнике и за губитнике. Они који су страдали храбро се боривши, ма на чијој страни да су били, почивају на гробљима која су територијално изузета од суверенитета државе у којој се налазе, подсјећа портал Калдрма.

У Београду тако данас постоје, као уређене површине, аустријско и мађарско (са војницима некадашње Аустроугарске), руско, односно, совјетско; бугарско, италијанско, француско и британско војничко гробље, тј. гробље Комонвелта.

Велико њемачко гробље у Кошутњаку гдје су почивали војници из Првог свјетског рата, а са њима и 36 српских бранилаца Београда из 1915, али и погинули војници нацистичког Вермахта из Другог свјетског рата, сравњено је крајем 1944. по наредби нових партизанских власти усљед гњева према нацистичким ратним злочинима.

Нека гробља и капеле, попут бугарског и аустријског су заиста скромна, а нека су прави цвјетни вртови у којима се види на стотину крстова, али и полумјесеца, будући да су ратници долазили и из колонија насељених муслиманским живљем.

Ове гробове обилазе само дипломате приликом пригодних датума, о њима се старају амбасаде. Многе мајке никада нису могле да клекну и пољубе тај хладни камен. Ишло се у рат у друге државе и на друге континенте, а неки се војници никада нису вратили кући.

Француско гробље

Ово гробље видљиво је и из Рузвелтове улице и вјероватно је, стога, најпознатије. Иза ограде Новог гробља, уједначени бијели крстови и плоче за војнике муслиманске вјере, потпуно одударају од онога како замишљамо традиционално гробље. На њему леже остаци француских војника из Првог свјетског рата. Сваки споменик има поред имена уклесан призор шлема и палмине гране, и ријечи „Морт поур ла Франце“ (Умро за Француску).

Како у Француској, у граду Тијеу близу Париза, постоји лијепо уређено српско војно гробље и будући да је ријеч о нацији с којом смо током и након Првог свјетског рата гајили велико пријатељство, изградњу овог гробља помогла је почетком тридесетих година 20. вијека тадашња Београдска општина (данас Град Београд), наводи Национална географија Србија.

Ограду са капијом је пројектовао велики српски архитекта Рајко Татић, а она је инспирисана архитектуром српских средњовијековних манастира.

Италијанско гробље