НОВОСТИ

БОРИО СЕ ТРИ ГОДИНЕ, ПА ЗАМАЛО ПОГИНУО ДВА ДАНА ПРЕД КРАЈ РАТА За све криви трубачи!

06/06/2023

Зденко Дупланчић, учесник Народноослободилачке борбе, члан предсједништва СУБНОР Србије, пуковник авијације у пензији и један од посљедњих људи који су “из прве руке” чували сјећања на вријеме проведено у партизанима, преминуо је у 91 години. Био је господин од првог до посљедњег дана тог живота.

 

 

 

У знак сјећања на Зденка Дупланчића, његов живот и борбу, Историјски забавник је објавио интервју који је с урађен, поводом 70 година од краја Другог светског рата и побjеде над фашизмом. Разговор је обављен средином 2015. године.

 

„Зденко Дупланчић има 86 година и брине о много чему – да не падне, да се не разболи, да га нешто не удари… А прије 70 година, био је тек дјечачић, присјећа се времешни господин, пуковник авијације у пензији.

 

Зденко никада неће заборавити осјећања која су га обузимала када је, као тринаестогодишњи дјечак из Сплита, кренуо са партизанима у ослобођење домовине. Најчудније од свега, признаје, за све то вријеме ниједном није осјетио страх.

 

– Потичем из угледне сплитске породице. Прије рата сам био ученик, а СКОЈ-евац сам постао још 1942. године. У том тренутку је већ седам људи из моје породице било у партизанима. Памтим да нам је кућа била пуна лијекова и помоћи и да се у Сплиту одатле ишло у партизане. Због очевог угледа, нашу кућу никада нису претресали и партија је то доста користила – почиње своју причу Зденко Дупланчић.

 

Са 11 година сам почео са саботажама

 

За разлику од неких других крајева Југославије, Сплит је био прикључен Италији, тако да је Зденко веома млад искусио једну другачију врсту окупације.

 

“За разлику од Нијемаца, Италијани су прије ишли на асимилацију. Они су тражили да се говори италијански, да се поздравља римски, сви натписи продавница и јавних установа су морали да се преведу. Ипак, са друге стране, никада нисмо били гладни, а у Сплиту су и Јевреји били слободни. Ништа нам никада није недостајало, а живјели смо боље него неки људи у Италији”

— сећа се Зденко и додаје да би ово припајање можда и успјело да Сплит није био тако “револуционаран град”.

 

Умјесто тога, Италијани су у мјесту наишли на јак отпор, а будући пуковник авијације у пензији је у саботажама учествовао свакодневно.

 

– У Сплиту се увијек нешто дешавало. Имали смо задатке и ја сам их извршавао иако сам имао тек нешто више од 11 година – бацали смо летке, крали документе од фашиста, пратили људе. Захваљујући нашим саботажама, у Сплиту нису радила позоришта, а чак се ни фудбал није играо, за разлику од Београда и Загреба – описује Зденко ситуацију у граду у коме је провео дјетињство.

 

Господин Дупланчић каже да се питање борбе за њега никада није постављало иако је његова породица под окупацијом живјела добро. Капитулацијом Италије 1943. године, Сплит је послије 20 дана борбе пао, а за Зденка је било вријеме да оде. Имао је само 14 година, али каже “тих дана се сазријевало брже”.

 

Од тада па све до краја рата, Дупланчић је био борац Прве пролетерске бригаде. Са поносом истиче како је то била елитна јединица у коју није могао да “дође свако”. Са саборцима Зденко је прешао огроман пут – цијелу Босну, Србију, Сремски фронт, па назад све до Загреба, ослободивши успут и Београд – укупно око 20.000 километара!

 

– Сада кад гледам гдје смо све ишли, ја се питам да ли је могуће да је човјек то прошао. Туда мазге и коњи нису могли да иду, а ми смо се некако пробијали! Али, били смо млади, имали смо воље и велике циљеве. Кажу да бисмо јуришали и на Бога – прича Зденко који је у борбама остао до посљедњег дана рата и све их добро памти.

 

 

“Замало да погинем два дана пред крај рата”

 

У сјећању Зденка Дупланчића нарочито је остала прича које се одиграла на самом почетку “Београдске операције”.

 

– Код Рипња су пред нас однекуд искочили Роми, музичари. Мислили су да ћемо са музиком и лако ући у Београд. Међутим, када је свануло, а они засвирали, управо је одбљесак од њихових инструмената одао наш положај Нијемцима који су одмах запуцали. Разбјежали су се одмах, али је доста њих ту и изгунуло – сјећа се Дупланчић.

 

– Војска се одмах видјела, али прешли су дуг пут, иза њих је био фронт од Стаљинграда, па и даље. Са друге стране, они су били права војска јер смо ми сви били добровољци. Заједно смо ослободили Београд, а моја бригада је била на главном удару.

 

Кретали смо се од Дедиња, преко Бањице и Аутокоманде, све до Славије. Требало је да преко краља Милана идемо на Теразије, па онда на Калемегдан, али то нисмо могли. Био је то брисан простор, а непријатељ је вребао са сваког крова, из сваког шахта, све је било минирано… Руси су тенковима једини могли да прођу туда – прича Зденко и додаје да је апслолутна истина да се Београд ослобађао “кућа по кућу” и да су уличне борбе биле страшне иако је омладина Београда много помогла пружајући информације о томе гдје се непријатељи крију.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести