Краљ Милан Обреновић умро је 11. фебруара 1901. године. Био је владар Србије 1868-1889. године. Милан је био и први нововековни краљ Србије. Краљевску титулу добио је 1882. године.

Био је син Милоша Обреновића, који је био син Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи. Отац Милана Обреновића је као страни најамник служио у румунској војсци. Миланова мајка Елена Марија Катарџи била је ћерка румунског грофа Константина Катарџија. Послије рођења Милановог, његови родитељи су се разишли.

Након очеве смрти, о Милану се бринула само мајка која је, наводе хроничари, водила раскошни живот аристократкиње, а васпитању детета није поклањала неку велику пажњу. Бригу о младом Милану је због тога преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић, подсјећа портал Лепоте Србије.

Тако је мали Милан Обреновић са шест година стигао у Крагујевац код кнеза Михаила који му је обезбиједио и гувернанту која га је васпитавала и подучавала. Када је кнез Михаило убијен у Кошутњаку, управо Милан је изабран за његовог насљедника. Пуковник Миливоје Петровић Блазнавац наредио је малом београдском гарнизону да се закуне на вјерност Милану Обреновићу, тада четрнаестогодишњаку.

Пошто је био малољетан, умјесто њега управљало је трочлано намјесништво у ком су главну улогу имали баш Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Пошто је постао пунољетан, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намјесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију.

Милан је 1876. објавио рат Османском царству, али је неспремна српска војска поражена у Првом српско-турском рату. Ипак, Србија је више успјеха имала у Другом српско-турском рату. Послије тог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност, а у њен састав су ушли Нишки, Пиротски, Топлички и Врањски округ. Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустроугарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција.

Тако је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије за краљевину, што се и десило 1882. Краљ Милан није имао подршку народа, па је од страха од буне наредио да се од народа покупи сво оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне 1883. године у источној Србији. Буна је угушена, а за њу су окривљени радикали.

Тромјесечни српско-бугарски рат који је 1885. почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне Румелије Бугарској знатно је ослабио његов положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донио либералнији устав, познат као Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу.

Волио жене и авантуре

Живот краља Милана био је буран, баш као и кнеза Милоша. Многи политички догађаји и учестале љубавне авантуре смењивале су се невјероватном брзином. Због љубавних авантура дошао је у буран сукоб са својом супругом краљицом Наталијом. Краљ Милан је вјеровао да му краљица ради о глави због њеног русофилства, а она више није могла да трпи његова невјерства. Пошто је Милутин Гарашанин држао страну краљици, Милан је оборио његову владу и саставио нову од либерала и радикала под предсједништвом Јована Ристића. Послије бројних перипетија, развели су се 1888. године.

У Србију се вратио 1897. године као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао. Заувијек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин.

На њега су извршена чак четири неуспјела атентата (Теразијска бомба, Смедеревски намјештај, Илкин атентат и Ивањдански атентат), од којих за један (Смедеревски намјештај) никада није разјашњено да ли је био атентат или само несрећни случај.

Теразијска бомба – Први атентат на младог кнеза Милана био је 1871. године на Теразијама. Неколико тренутака након проласка кочија у којима је био кнез, направа је ескплодирала. Ко су били извршиоци и данас се не зна, међутим сумња се да је Миливоје Петровић Блазнавац, један од намјесника, хтио да застраши кнеза који се ближио пунољетству и показао му да намјесништво игра још увијек велику улогу у српској политици.

Смедеревски намештај – За Смедеревски намештај није разјашњено да ли је ријеч о атентату или пукој случајности. Током посјете Смедереву, кнез се замало удавио у фекалијама пољског нужника који се тада распао. Кнез Милан се спасао опаливши из поквашеног пиштоља и тако дозвао дворјане.

Илкин атентат – У јесен 11. октобра 1882. године на Милана је извршен Илкин атентат у порти Саборне цркве. На краља је пуцала Јелена–Илка Марковић, удовица пуковника и бившег радикалског посланика Јеврема Марковића (рођеног брата Светозара Марковића), стријељаног због Тополске буне из 1877. године, без доказа, на лични Миланов захтјев. Метак је промашио краља, а атентаторка је убрзано разоружана.

Ивањдански атентат – Посљедњи покушај убиства на краља Милана одиграо се на Ивањдан 24. јуна 1889. године. На владара је у Кнез Михаиловој улици пуцао Ђура Кнежевић, бивши ватрогасац. Краљ није био погођен, али је овај догађај Милану послужио као повод да се обрачуна са радикалима на челу са Николом Пашићем. Атентати на Милана Обреновића, поготово Илкин и Ивањдански, били су посљедица краљевог односа према политичким слободама у Србији. Његови главни противници били су радикали са којима је, током цијеле владавине, водио жестоку политичку борбу, подсјећа портал Лепоте Србије.

Милан је преминуо је у Бечу, 1901. године.

У престоници Аустроугарске Милан се смртно разболио од упале плућа. Љекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Аустроугарски Цар Франц Јозеф, у знак добрих односа је обезбиједио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим.

Преминуо је 11. фебруара 1901. у 47. години. Сахрањен је у Манастиру Крушедол, поред кнегиње Љубице.