МАНАСТИР ТУМАНЕ је једна од највећих светиња коју вјерници православне вјероисповјести могу да посјете и поклоне се моштима светаца. Захваљујући молитвама Светом Зосиму и Светом Јакову, захваљујући освјештаном уљу из кандила Светитеља, освјештаној води са извора Светог Зосима, многи болесни су оздравили, многи парови добили пород и многи нашли спас на овом светом и богоугодном мјесту у срцу природе.

Када вас пут нанесе у источну Србију, доћи ћете до мјеста гдје се спаја зеленило са сунцем и небом у окриљу манастирских комплекса Тумане и Нимник који припадају браничевској епархији. Изузетно богата култура, историја и архитектура се везује за ове светиње, а посебна чуда свједоче о оздрављењу вјерника који су на овим мјестима нашли божију утјеху, мир у души и спас. У манастирима се читају групне и индивидуалне молитве, остављају добровољни прилози, уљуљкава срце у молитву и смирено чека помоћ Господња. Колико ко даје од срца, то је најважније. Манастирима можете понијети и поклоне (уље, брашно, шећер, кафа, вино, пешкири), а поклањате се и моштима светаца, те је пожељно испоштовати и кодекс облачења када се посјећују велике светиње.

Манастир Тумане је, према вјеровањима, изградио народни јунак Милош Обилић током 14. вијека уз подршку кнеза Лазара. Манастир је удаљен на девет километара од познате Голубачке тврђаве, а легенда каже да је Обилић случајно током лова ранио подвижника Зосима Туманског и да је у знак покајања изградио манастир. Желећи да га спасе, донио га је до локације гдје је данас манастир, а онда је светац рекао: Ту мани и сахрани ме.

Кроз чи­тав сред­њи вијек и тур­ско роп­ство ма­на­стир Тумане је но­сио бре­ме стра­да­ња са сво­јим на­ро­дом, а пр­ви пут по­ми­ње се 1572–1573. го­ди­не, а по­том у врије­ме сул­та­на Му­ра­та ИИИ (XВИ вијек) у списима Османлија. У Туману су се пред Прву велику сеобу Срба (1690. година) у жељи да подунавске Србе подигну на устанак против Турака, састали патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић и гроф Ђорђе Бранковић.

Данас је Тумане велики комплекс који посјећују бројни људи и поклањају се моштима светаца Св. Јакова и Св. Зосима Туманског, а могу се пронаћи и манастирски домаћи производи и сувенири који се носе најмилијима као дарак. Уколико неко од најмилијих није у прилици да дође на ово свето мјесто, а потребна му је Божија помоћ, носи се комад одјеће од те особе и приноси светим моштима.

У шуми изнад манастира налази се испосничка ћелија светаца која је уграђена у стијену гдје вјерници долазе да се помоле и запале свијеће. Име ма­на­стира над­жи­вје­ло је вије­ко­ве и оста­ло очу­ва­но до да­нас као и спо­мен Све­тог под­ви­жни­ка Зо­си­ма, ко­ме већ вије­ко­ви­ма хи­та­ју не­вољ­ни­ци са мно­гих стра­на тра­же­ћи милости и ду­хов­не утје­хе, те свјеодчећи чудима ако је вјера чврста и непоколебљива.

Храбра дјевојчица свету тајну платила животом

Недалеко у селу Курјаче је и стари манастир Нимник који се везује за причу о храброј дјевојчици Николини која је животом платила тајну. Када је турска војска кренула да руши село, питали су малу дјевојчицу у ком правцу се налази манастир и одговорила им је са „нишћу нимик“ (у преводу – „не знам ништа“), на шта су Османлије одговориле насиљем и убиле дијете на мјесту да је земља од туге проплакала и извори воде потекли. Манастир је, према вјеровању, саградио Богосав, који је по навођењу био један од војвода кнеза Лазара и за кога се сматра да је исти Богосав који се помиње у народној пјесми „Кнез Богосав и Старина Новак“, а гроб дјевојчице се налази у склопу манастирске капеле. Недалеко је и извор чисте питке воде који је након трагичне смрти дјевојчице потекао, а та вода се сматра љековитом и мајке радо доводе своју дјецу да пију са извора.

Природа ових крајева, благослови и духовност светих мјеста су нешто што ће свачијој души пријати.

Од правца Београда се лако и брзо путује према овим крајевима (Смедерево, Пожаревац, Голубац), а пејзажи који се пружају током вожње су нешто веома фасцинантно. Путовање за душу у манастире је искуство гдје ће вам Бог дати више него што сте и могли да замислите

Вечерње новости