“Нијемци цијене Србе, али их не воле. Нијемци не воле оне народе којима се диве”

Иако сви знају да сам, ни крива ни дужна, потомак њемачког генерала Александра Лера, за протекле три деценије, колико сам монахиња, никада у Србији нисам доживјела никакву непријатност. Нико ме није ни попријеко погледао нити ми је упутио било какву ружну ријеч. Прије бих рекла да осјећам неку додатну топлину и срдачност у опхођењу, као да овај народ велике душе и срца, на дискретан начин жели да каже: Ма знамо ми да ти ниси ништа крива, осјећај се слободно. Ми те волимо!”

Овако своју узбудљиву и чудесну животну причу започиње Сибила Лер (62), потомак генерала Александра Лера, подсјећа Србија данас.

Рођена је у угледној аристократској породици у Њемачкој, а сада је смјерна монахиња Јована у манастиру Соко код Љубовије, у Епархији шабачкој.

Вољом Божјег промисла, ја имам две отаџбине: Њемачка је физичка, а Србија моја духовна отаџбина”, каже мати Јована.

“Као што је по истинитим ријечима Господњим Душа претежнија од тијела, тако је моме срцу ближа моја духовна отаџбина Србија”.

Подјељена осећања о поријеклу дуго су је, каже, притискала и саплитала. Све док у бесједи патријарха Павла у Манастиру Светог Николе на Соколу није чула, за њену душу љековите, ријечи: Човјек не може да бира вријеме и мјесто у којем ће се родити и живјети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити. Али од њега зависи како ће у животу поступати: да ли као човјек или као нечовјек. Ма гдје био и ма гдје живио.

“Тада сам разумјела да човјек кроз живот и вријеме путује путевима Божјег промисла. Роди се у једном мјесту а цијелога живота трага за неким својим предодређеним мјестом. Не смири се док га не пронађе, или док оно не призове њега”, прича мати Јована.

“Рођена сам устарој и угледној њемачкој аристократској породици Лер, која припада протестантској евангелистичкој цркви. Мој надлежни свештеник и први вероучитељ био је ученик и поштовалац чувеног пастора Фридриха Грисендорфа из Евенбурга код Оснабрика, који је, непосредно послије рата, у мају 1945. године, изговорио чувену бесједу о Србима. Од њега сам слушала о једном народу који је у Другом свјетском рату извојевао највећу побједу: Побједу душе, побједу срца и поштовања, побједу мира и хришћанске љубави. Јер, кад је рат завршен и кад су пукле логорске жице, на њемачкој земљи се нашло 5.000 живих српских костура. Сви су очекивали њихов оправдани гњев и освету, јер су њемачки војници у њиховој земљи убијали сто Срба за једног њемачког војника. То се није десило. Напротив, они су миловали њемачку дјецу, давали им бомбоне, разговарали са Нијемцима као са својом браћом…”

Тек тада је, каже мати Јована, свима постало јасно зашто је велики Гете учио српски језик, зашто је с толиком љубављу и поштовањем примао и подржавао Вука Караџића, и зашто је Бизмарку посљедња реч на самртничкој постељи била: “Србија”.

“Наш пастор нам је говорио о српским јуначким епским пјесмама као највећем културном благу Европе и свијета. Више их је препричавао и скретао пажњу на то да су оне непреводиве и да се једино могу разумјети на српском језику. Савјетовао нам је да учимо српски језик, како бисмо се увјерили у ту својеврсну чаролију умјетности пред чијом љепотом се до земље поклонио вајмарски геније”.

Мати Јована каже да је то у њој родило жељу да упозна “тај мали велики народ и да се приближи његовом духу и култури”. У манастиру Химелстирукод Хилдесхајма први пут је ушла у православну цркву и присуствовала светој литургији, коју је тада служио владика Лаврентије, тадашњи српски епископ за Западну Европу и Аустралију.

“То је био неописив и незабораван догађај. То је било моје духовно зачеће. Моје православне благовести. Тада сам нашла себе и свој нови дом. На земљи и на небу. И уколико би требало да означим најважнија или, лаички речено, најсрећнија три дана у свом животу, то би били: први, кад сам прихватила православље као своју веру. Други: кад сам послије више година искушеничког живота примила монашки чин и своје световно име Сибила променила у монашко Јована. И треће: кад сам добила српско држављанство.

Никад нећу заборавити дан када се, послије уобичајених дугих бирократских процедура, у мојим рукама нашла драга српска лична карта. То ми је било узвишеније него да сам добила диплому Оксфорда или Сорбоне. И гле парадокса! То је било у оно вријеме када су многи у овој земљи сањали о томе да добију њемачку визу или пасош и да оду одавде”, сјећа се монахиња.

Многи је, каже, питају шта ју је тако снажно привукло православљу.

На првом мјесту, љепота православне свете литургије и осталих светих богослужења. Затим православни смисао монашког пострига, поста и врлинског подвига у хришћанском животу, али и православна умјетност, иконопис, древне фреске и православна духовна музика, а изнад свега, љепота српске светосавске душе и лијепих српских народних обичаја. Нарочито харизма крсне славе. Ја сам изабрала засвоју крсну славу празник Света три јерарха, 12. фебруара. Славим свечано и торженствено као права Српкиња. Њена необична животна судбина подстакла ју је да се позабави односима Срба и Нијемаца кроз историју.”

У Србији се, прича монахиња, спомиње да је Стефан Немања у Нишу дочекао Фридриха Барбаросу на трећем крсташком походу, и да је љемачки војсковођа за трпезом јео прстима, а Немања златним есцајгом.

“И то је чињеница. Међутим, мало је познато оно важније, да је Барбароса оболио на том путу од тешке болести и да га је Свети Сава, тада принц Растко, исцијелио од болести својом усрдном молитвом. Велики српски војсковођа Павле Јуришић Штурм био је њемачког порекла, а славни српски командант Живојин Мишић био је ожењен Немицом Лујзом. Никада, разуме се, не заборављам ону другу, тамну страну медаље, велике злочине и крвопролића које су њемачки окупаторски војници у више наврата чинили по Србији. Стидим се и лијем горке покајничке сузе и приносим Господу молитве за моје сународнике због њихових тешких злочина и недјела”, искрена је мати Јована.

Господ ју је, наставља мати Јована, довео овде у ову мученичку и свету земљу, по којој је војска њених предака рушила градове и села, пљачкала и убијала, починила незапамћене злочине над српском нејачи, сејала страх и смрт, жарила и палила…

“Од тог пламена остао је сада само један слаб пламичак – ја, смерна монахиња Јована, која горим као кандило пред иконом Србије и приносим сузне молитве у знак покајања за сва сагрјешења њемачког народа, који ми је подарио физичко трошно људско тијело, а за напредак, срећу и благослов мог дивног српског народа у коме сам се духовно родила, који ми је подарио вјечна и непролазна небеска блага.

Јована, како каже, жели да подсети њене драге Србе на једну особину љемачког народа када су у питању односи према Србима и осталим народима, коју је тачно уочио Свети владика Николај, који је добро познавао дух германског племена.

“Нијемци цијене Србе, али их не воле. Нијемци не воле оне народе којима се диве. Ту су, поред Срба, Французи и Енглези. А оне које воле, њих презиру. У ту групу спадају Хрвати, Бугари, Италијани… Потомци старих тевтонских ратника презиру поданички менталитет фукаре. Руса и Американаца се плаше. Свака птица има свога копца”, закључује мати Јована.