Презиме је за Србе увијек било “породично име”, оно које показује поријекло, припадност, неког древног претка који је данас удаљеним људима био заједнички.

Већина српских презимена препознатљива је по суфиксу – ић. Процјењује се да се око две трећине српских презимена завршава овако. Већина је настала по мушком претку – патроними, мада има и презимена која поријекло воде од нека давне прабаке – матроними.

Има и оних која су означавала лични изглед или карактер, али и надимак и бивше мјесто боравка и занимање. Тако долази до тога да велики број породица носи иста презимена, иако уопште нису у међусобном сродству.

Настанак данашњих презимена у Србији везује се за кнеза Александра Карађорђевића који је 1851. године једним актом наредио успостављање трајних презимена по најстаријим и најзначајнијим прецима.

Ипак, захваљујући сачуваним манастирским, царским и краљевским повељама и списима из прошлости, прије свега из средњег вијека, данас знамо да су се и наши преци презивали слично као и ми данас.

Већина потиче из 13. вијека

Радогостић, Зарубица, Трзин, Хрељић, Заклан, Бујак само су нека од најстаријих српских презимена. Већина српских презимена се спомиње у писаним историјским изворима из 13, 14. вијека, попут Дечанске хрисовуље (даровнице) којом је Стефан Дечански дио својих посједа поклонио истоименом манастиру.

На овом документу су, наиме, пописана имена свих људи (у неким случајевима и три, четири генерације потомака) који су тада живјели на том посједу. Српска презимена су већином настајала по мушком претку (патроними), па су потомци Јованови, Радогостови, Петрови, Николини, постали Јовановиц́и, Радогостовићи, Петровићи, Николићи…

Марићи, Станићи и Јелићи по женском претку

Презимена по женском претку (матроними) су ређа, а везују се за жене које су се истакле у борби или су, просто, остале удовице. То су Марићи, Станићи, Јелићи – каже етнолог Мирослав Нишкановић, један од ријетких који се бави овом проблематиком и аутор јединствене књиге “Српска презимена”, преносе Новости.

Према његовим ријечима, поред презимена која одражавају везу са неком другом особом (обично везу родитељ – дјеца), имамо и она која означавају лични изглед или карактер, али и надимак особе по којој је настало презиме: Слијепчевић, Ћосић (ћосав), Бркић (бркат), Мудринић, Дивљак, Бујак (брз, хитар), Гузина, Убипарип, Вртикапа…

Која су најстарија?

Изузетно стара српска презимена у највећем броју су сачувана у оним крајевима гдје се највише полагало на традицију, попут Црне Горе и Херцеговине. Њиховом настанку у великој мјери је кумовао однос према другим братствима, као и чињеница да су настала у ратничком друштву.

“У овим крајевима и бившој Војној крајини, имамо презимена као што су Грдинић, Грубанов, Јованда… Ово посљедње је, рецимо, изведено од имена Јован. Назвати тада некога Јовицом, у тим крајевима, била је највецћа увреда. Јованда, са друге стране, звучи силно, снажно и требало је да заплаши непријатеља, по принципу: Како ћеш ти такав на Јованду или Види га, Грдног”, објашњава Нишкановић за “Новости”.

Он додаје да у ову групу спадају и презимена у којима се види веза са одређеном животињом, попут Вукотића, Међедовића или Дракулића. Снага вука, медведа или змаја, требало је да се пренесе на носиоца и заштити га од непријатеља и злих сила.

При том, треба рећи да Дракулићи или Дракуловићи, немају никакве везе са најпознатијим вампиром. Ријеч је о старобалканском имену, док се презиме у Србији користи још од 11. вијека, много прије времена Влада Цепеша. Опет, има презимена која су нам данас смијешна, иако су им у прошлости придавана друга значења.

Таква су, примјера ради, презимена Гаће, Карагаћа, Кура(ј)ица… Гаће су у прошлим временима биле назив за чакшире или панталоне, а не за гаће које се носе испод “гаћа”.