Преживјели логораши о страхотама злочина НДХ!

“Около жица, доле само трава. Гледам мајку која држи дијете, није имало више од 10 мјесеци, усташе хоће да га јој га истргну, она не да.

Један усташа набија дијете на сабљу и баца га псима”, тако о страхотама мучења логораша у Јасеновцу свједочи преживјела логорашица Добрила Кукољ, која је у Доњој Градини присуствовала обиљежавању Дана сјећања на жртве злочина НДХ у концентрационом логору Јасеновац.

Добрила, родом из околине Козарске Дубице, имала је свега десет година када је доведена у логор Јасеновац, а прије тога је, каже, преживјела прогон са Козаре у Церовљане гдје је био први сабирни логор на простору НДХ.

”Било нас је 12 у породици, из моје куће страдали су отац, брат, сестра и стриц. Дједу, кога сам неизмјерно вољела, изболи су на моје очи у Јасеновцу. Тешко је и боли присјећати се тог. У почетку сам милслила да је то нека игра, док нисмо боси натјерани у чамце из Церовљана за Јасеновац. Чула сам како је стрина предложила мојој мајци: ”Савка, да побацамо дјецу у воду, воде нас у пећ, јер се причало да спаљују људе у пећима”, пренијела је Добрила новинарима сјећање на логорашке дане у НДХ.

Када су прешли ријеку и ушли у логор, сачекао их је шпалир црнокошуљаша који су одмах раздвајали дјецу, мајке, жене потребне за рад…

”Најтеже ми је било када сам схватила шта је то, да је то логор… Чупкали смо и јели траву, а давали су нам мало кукурузног брашна у млакој води, све су нас бољели стомаци””, прича Добрила.

Њена порука на Дан сјећања на жртве злочина НДХ је да се више никада и нигдје не потегне маљ или зарђали нож којим су убијана дјеца, жене…

”Да више никада не буде рата и оснивања логора. Свим народима желим да живе у слози и миру””, поручује Добрила, наводи Танјуг.

Страхоте Јасеновца преживио је и Миле Вукмировић (87) који се присјећа како су свако јутро из Јасеновца одводили логораше у Доњу Градину гдје су, каже, цијели дан копали раке, а увече би их усташе побиле.

”Ујутро дође друга група и закопа их, па копа раку и тако редом””, прича Вукмировић којем су усташе побиле породицу и са очеве и са мајчине стране.

”У логору смо били голи, боси, усташа шета крај жице, кад мало одмакне, поједем мало траве. Захваљујући медицинској сестри која нас је пописивала, нису смјели да нас побију него су нас послали у села по Славонији. Ја сам остао код тече Станка Јурића, Хрвата, који је успио да спасе и моју сестру””, присећа се Вукмировић, наводи Тањуг.

Каже да не зна никог ко је преживио одлазак у Доњу Градину.

”Ко год је био тамо, чак и усташе, побијени су”, рекао је Вукмировић новинарима.