До 15. децембра 1914. истјеран је из Србије посљедњи аустроугарски војник, изузев 42.538 заробљеника.

Колубарска битка, највећа коју је српска војска водила у Првом свјетском рату почела у новембру 1914. године.

На фронту широком око 200 километара, од Београда до Гуче, српска војска је послије мјесец дана тешких борби потукла Пету и Шесту аустроугарску армију под командом генерала Оскара Поћорека.

До 15. децембра 1914. истјеран је из Србије посљедњи аустроугарски војник, изузев 42.538 заробљеника.

Пошто су аустроугарске трупе окупирале Београд, Шабац, Ваљево, Ужице и цијелу сјеверозападну Србију, починивши масовне злочине над цивилима, на Колубари се, за војне експерте, догодило чудо. Три српске армије, које су се нашле у, наизглед, безизлазном положају, у силовитом контраудару током вишедневних жестоких окршаја, потпуно су разбиле непријатеља.

Изузетне заслуге за побједу имао је генерал Живојин Мишић, унапријеђен послије битке у чин војводе. Његова Прва армија је између 29. новембра и 2. децембра 1914. извршила одлучујући пробој на Сувобору, подсјећа портал Лепоте Србије.

Колубарска битка једна је од најблиставијих побједа српске војске у историји.

Битку је преломила тактичка замисао генерала Живојина Мишића, која се и данас проучава на бројним војним академијама широм свијета, између осталих и на америчком „Вест поинту“.

Тренутак у којем Мишић саопштава Врховној команди да је започео реализацију своје замисли, описан је у роману „Вријеме смрти“, Добрице Ћосића.