Српска православна црква и вјерници данас прослављају Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску вјеру. Према народним обичајима, Ђурђевдан је празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усјеве.

Празник светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску вјеру, обиљежава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба.

Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и љета, празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усјеве.

Црква на овај дан обиљежава погубљење светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.

Ђурђевдан је празник који се односи на народне обичаје, од којих је главни плетење вијенаца од биља, умивање биљем, купање на ријеци.

Један од народних обичаја је и да увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, и капије. То се чини да би година и дом били берићетни, „да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“.

Понегдје је обичај да се зеленилом кити на сам Ђурђевдан пре зоре, одлази у природу на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно мјесто у шуми које се изабере, на пропланку или поред ријеке.

На ђурђевданским уранцима млади се опасују врбовим прућем – „да буду напредни као врба“, ките здравцем – „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“ и селеном – „да им душа мирише као селен“.

Свети Георгије убија аждају
Свети Георгије се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега, стоји једна жена у господском одијелу. Аждаја на икони представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане.

Свети Георгије ју је, по вјеровању, побиједио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“.

Под побједом коју је свети Георгије однио над аждајом, вјероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година послије његове смрти и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина.

Жена на икони је можда и сама царица Александра, жена цара Диоклецијана и вјерује се да представља симболично младу хришћанску цркву.

Биографија светог Георгија
Свети Георгије (275-303) је живио у време цара Диоклецијана, великог прогонитеља присталица тада непризнате хришћанске вјере.

Георгије је већ у двадесетој години доспио до чина трибуна у служби цара Диоклецијана, који је у њега полагао велике наде.

Млади трибун, како каже предање хришћанске цркве, одважно је ступио пред цара и саопштио му да је хришћанин, чиме је започело његово страдање за вјеру.

Под његовим утицајем, многи су примили вјеру Христову, а међу њима и царева жена Александра.

Цар Диоклецијан, осудио је Георгија на окове, тамницу и страшна мучења која нису промијенила његова убјеђења. Осудио је на смрт одсијецањем главе и Георгија и своју жену Александру, која је издахнула на стратишту прије погубљења.