Од вредних и радних родитеља, до сиромаштава и идеје која га је одвела у смрт. Како је живио и умро Гаврило Принцип?

Гаврило Принцип је рођен 25.07.1894. године у селу Обљај, удаљеном око 3 километра од Босанског Грахова. Мајка Марија и отац Петар су укупно имали деветоро дјеце, од којих је преживело само њих троје – остала дјеца су умрла у раној доби.

Принципови су живели у сиромаштву, а попут средњовијековних кметова, трећину прихода од пољопривреде морали су давати власнику земљишта. Петар Принцип је додатно зарађивао превозећи путнике и пошту преко планина између сјеверозападне Босне и Далмације.

Гаврило са тринаест година сели у Сарајево и тамо наставља школовање, а једно вријеме се школује и у Тузли. Уздржава га његов старији брат Јован, који такођер живи у Сарајеву (насеље Хаџићи). Јованов син, Слободан Принцип звани “Сељо”, касније ће се борити у партизанима и постхумно бити проглашен народним херојем.

Године 1911., Гаврило Принцип постаје члан Младе Босне. Као што и само име говори, чланови Младе Босне су углавном били омладинци, средњошколци, који су се тајно састајали и заносили се идејама о ослобађању Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске и стварању заједничке југословенске државе, пише Психологис.

Хладан туш

Принцип је био узоран ђак и волио је да чита. Али, откако се учланио у Младу Босну, све су га више занимала идеолошка питања, а све се мање бавио школским обавезама. Годину дана касније, 1912., избачен је из гимназије због демонстрирања против аустроугарске власти. Убрзо након тога, он напушта Сарајево и данима пјешачи до Београда – то је око 300 километара пута.

Без пребијене паре, у Београду се дружи с тамошњим националистима и изражава жељу да се прикључи герилским одредима који су се на подручју Македоније борили против Османлија. Из тог разлога је директно контактирао и мајора Војислава Танкосића, истакнутог члана Црне руке.

Међутим, млади и надобудни Гаврило доживљава хладан туш: мајор Танкосић му говори да је једноставно преслаб да би га узели у разматрање – сувише је нежне грађе и крхког здравља. Није тешко претпоставити какав је то био ударац на Гаврилов младеначки его. Понижен, вратио се у Сарајево, гдје је с братом Јовом живио од сјече дрва по околним шумама.

Међутим, Гаврило се није дао обесхрабрити. На крају крајева, то је било његово најснажније увјерење и највећа жеља: да буде револуционар, да у животу постигне нешто велико и значајно. Наставио је често одлазити у Београд. Вријеме је проводио с истомишљеницима, па је једне прилике упознао капетана Живојина Жику Рафајловића, једног од оснивача Српског четничког покрета. Тај покрет је био уско повезан са Црном руком.

Рафајловић “сређује” Гаврилу да упише камп за обуку у Врању, на југу Србије, гдје су кориштењу оружја подучавали њега, као и још петнаест других чланова Младе Босне.

До тог момента, Гаврилов револуционаризам се сводио на бескрајне расправе, читање националних епова и на силну фрустрираност без неког одређеног циља. Сада, његов сан поприма конкретније облике.

Сарајевски атентат: Рађање идеје

Најбољи пријатељ Гаврила Принципа био је Данило Илић. Данило је рођен 27.07.1890. године у Сарајеву. Завршио је учитељску школу и радио као наставник те као чиновник у банци. Једно вријеме проводи у Београду, гдје ради као уредник и новинар. Тамо се повезао са припадницима Црне руке.

Крајем 1913. године, Данило Илић се у Београду састаје са самим Аписом, вођом ове организације. Двадесеттрогодишњи Данило, сада и сам члан Црне руке, Апису излаже своје мишљење о потреби за конкретнијим акцијама против аустроугарске владавине у Босни. Апису се Данилова иницијатива свидјела, јер је убрзо сазван састанак у Тоулоусеу, у Француској.

Прва верзија атентата: Мухамед Мехмедбашић

На тај састанак у Тоулоусеу, почетком 1914. године, био је позван још један босанскохерцеговачки члан Црне руке, Мухамед Мехмедбашић. Мухамед је рођен 1887. године у Стоцу, у Херцеговини.

По струци је био столар. У периоду османске владавине Босном и Херцеговином, његови су носили племићке титуле и били су богати. Доласком Аустро-Угарске, изгубили су и богатство и друштвени статус.

На састанку у Француској се расправљало о разним варијантама евентуалног напада на аустроугарску власт у Босни. У обзир је долазио и Франз Фердинанд, али је на крају одлучено да мета напада ипак буде генерал Оскар Потиорек, војни гувернер Босне и Херцеговине. Тај план је осмислио Владимир Гаћиновић, главни идеолог Младе Босне. За извршење задатка изабран је управо Мухамед Мехмедбашић.

Путујући из Тоулоусеа назад према Сарајеву, двадесетседмогодишњи Мухамед је замишљао и поново пролазио кроз све могуће сценарије атентата на Потиорека. Логично, био је врло нервозан. Руксак је чврсто притискао уз тијело. Наиме, у њему је било оружје којим је требао извршити напад: бодеж и боца отрова, наводи Курир стил.

Након што су се зауставили на једној успутној железничкој станици, Мухамед је зачуо грају и комешање у сусједном вагону: ушла је француска полиција и легитимисала путнике. Сигурно су добили дојаву и траже баш њега!

У паници, он кроз прозор вагона баца нож и отров. Послије ће се утврдити да француска полиција није имала појма о атентату, већ су тражили неког локалног лопова.

Апис: Промена плана

Данило Илић позива Мехмедбашића на састанак у Мостар. Говори му да се не треба мучити око проналаска новог оружја, пошто је Апис одлучио отказати атентат на Потиорека. Наиме, најављен је долазак Франца Фердинанда у Сарајево, који је много важнија мета.

Припреме за Сарајевски атентат су трајале неколико мјесеци. Гаврило Принцип у то вријеме живи у Београду, као и још двојица чланова Младе Босне – Трифун Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић. Они ће тајним каналима бити пребачени у Босну, како њихов прелазак границе не би био службено забиљежен.

Мајор Танкосић, Аписова десна рука, био је задужен за набавку оружја, које ће атентаторима доставити преко својих колега Милана Цигановића и Мишка Јовановића. Цигановић је био истакнути оперативац Црне руке, настањен у Београду, а иначе из истог краја као и Гаврило Принцип. Јовановић је био угледни тузлански бизнисмен, потајно припадник Црне руке. Оружје је из Тузле у Сарајево тајно пренио Данило Илић.

Гаврило је умро у затвору 28.04.1918., три године и десет мјесеци након Сарајевског атентата. Имао је само 23 године. У тренутку смрти, имао је око 40 килограма. Затворски стражари су га покопали у неозначеном гробу. Посмртни остаци су касније пренесени у Сарајево.

Гаврило Принцип је с осталим атентаторима сахрањен у сарајевском насељу Кошево, на православном гробљу Свети арханђели Георгије и Гаврило. На том мјесту је 1939. године подигнута и камена капела њима у част, позната као Видовданска капела, Капела Видовданских хероја или Капела Младе Босне, пише Курир стил.