СРБИЈА и њени градови, као центар колаборације, легло “буржоазије и народних непријатеља”, као носилац “великосрпског хегемонизма”, били су посебно на мети револуционарних снага.

У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду, међу становништвом, мијешала су се двојака осјећања – страх и еуфорија.

Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх и подозрење од успостављања комунистичког режима. Страх је храњен гласовима који су проносиле избјеглице из Љига, Ваљева, Чачка, Краљева и других мјеста у Србији, о комунистичким чисткама и стријељањима свакога за кога се тврдило да је био у било каквој сарадњи са Нијемцима. Број мјеста за одлазак из земље је био ограничен и резервисан претежно за најбитније експоненте антикомунистичких покрета, а посљедњим возом кренуо је Димитрије Љотић 12. октобра 1944. (већина функционера, па и Милан Недић, отишла је још 6. октобра 1944), подсјећају Новости.

Совјетске трупе допрле су до периферије града 8. октобра. У кафанама у Умци и Рипњу, крај Београда, могле су се видјети сцене “масовног шишања и бријања четника”, нешто из разочарања због краљевог прогласа од 12. септембра када је изговорио реченицу:

“Ко не приђе маршалу Титу, неће успјети да се ослободи издајничког жига ни пред народом ни пред историјом”, а више због безбједности, како би остали непримећени у покушају да се сакрију у граду или се докопају Босне, гдје се главнина повлачила. Тријумфалан и харизматичан улазак Јосипа Броза Тита послије 20. октобра 1944. године, из правца срушеног Панчевачког моста, у тек ослобођени град са најближим сарадницима, унио је велику зебњу у срца многих Београђана несклоних комунистичкој идеологији.

Београд, као најважнији центар српске реакције у очима водећих комуниста, требало је с посебном пажњом очистити од “ненародних елемената”. Успостављање народне власти пратио је дивљи обрачун са носиоцима културног, политичког и јавног живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора побјеђеног у грађанском рату. Дивља чишћења обављана су у највећој тајности и под окриљем ноћи, о чему се, ипак, испоставило да постоје и писани трагови тако да је данас могуће доћи до ширих и прецизних сазнања. Не треба губити из вида да се све одвијало у атмосфери незавршеног рата, у време када су се још могле чути топовске салве са Сремског фронта удаљеног свега стотинак километара.

Оно што данас знамо о овом насиљу поред тек одскора доступних најважнијих полицијско-безбједносних и војних извора углавном се базира на изјавама, свједочењу и мемоарима жртава и савременика, а ређе актера, посебно главних.

Исповјест мајора Озне Милана Трешњића изузетно је значајна у том смислу. Његова пробуђена савјест проговорила је крајем осамдесетих година прошлог века. Његово свједочење као учесника омогућава нам да јасније сагледамо атмосферу у којој је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора, али и невиних грађана. Трешњић наводи да је предложен за официра Озне у првој бригади Шесте личке дивизије, априла 1944. године, пред десант на Дрвар, од стране високог официра безбједности Драгослава Пешића. При ослобађању Београда, октобра 1944, добио је задатак да заузме зграду XИИ кварта Управе града Београда на Дедињу и отпочне успостављање народне власти. То је превасходно подразумјевало прикупљање података о држању становништва у вријеме окупације, хапшење сарадника окупатора и припадника заосталих јединица Недићеве гарде и жандармерије.

ХАПШЕЊА ПОЧЕЛА ПРВОГ ДАНА ОСЛОБОЂЕЊА

ШТАБ савезне Озне налазио се при Врховном штабу, али истовремено и у штабу ИИ корпуса, смјештеном најпре у Маглајској улици на Дедињу, а потом је премјештен у центар града (угао Змај Јовине и Симине). Савезном Озном су у прво време руководили Ђуро Станковић, Сретен Вулић, Срђан Брујић (сви из Шесте личке), Павле Пекић, Мома Дугалић и Драгослав Пешић. Они су примали официре Озне из 16 квартова у Београду, који су им долазили на реферисање, са списковима припадника квислиншког апарата и грађана оптужених за сарадњу са окупатором.

У безбједносним круговима акција ликвидације народних непријатеља била је позната под шифром “црне тачке”. Ратну психологију и мржњу ослободилаца према београдској чаршији дјелимично одсликавају и споменуте успомене мајора Трешњића: “Заклео сам се још као скојевац, да ћу кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати”. У очима нарочито личких, кордунашких и крајишких партизана, унесрећених ратом, Београд је био фашистичко гнездо које треба потпуно очистити.

О ЕМОТИВНОМ НАБОЈУ ослободилаца свједочи и Момчило Дугалић, такође један од челника Озне у јесен 1944. године: “Сјећам се да сам, негдје у почетку рата, рекао себи да, ако останем жив, морам да посјетим Бањички логор. Октобра 1944. дошао сам на Трошарину, тамо су тада били пашњаци са овцама, кренуо ка Бањици и прва соба на коју сам наишао била је препуна докумената побијених родољуба. Од улаза до дна собе више од једног метра висока гомила! Како онда да не хапсимо и не судимо злочинцима?” Познати ознаш из XИИ

кварта (Дедиње-Сењак) Бата Живанчевић исповједио се Ђорђу Лаловићу, којег је више пута саслушавао и лично познавао: “Човјеку, којег је требало да ликвидирам, ставио сам пиштољ у уста. Молио је и кукао: ‘Синко, имам два сина као што си ти!’ Ја сам опалио револвер и разнео му главу. Тада сам сматрао да сам учинио велику ствар за партију”.

Прва хапшења и спровођења у затвор почела су већ у ноћи 20. октобра 1944. године. Затвор у Радничкој улици на Чукарици је био пун. Мржња према Београду као носиоцу српске колаборације у вријеме највећег страдања Срба у НДХ, испољена у првим мјесецима ослобођења, није могла бити умањена ни масовним пријемом избјеглица из готово свих делова Југославије, ни страховитим посљедицама бомбардовања како од Нијемаца тако и од савезника. Тај однос према главном граду је највјероватније настао због тога што су се у Србији ипак мање осјећали трагови рата. Сретен Жујовић и Пеко Дапчевић су октобра 1944. живот у околини Београда сматрали идиличним. “… Сељаци су пословали око својих кућа и плотова, кокоши чепркале по буњиштима, из штала и са пољана јављала се говеда, у двориштима гроктале свиње…”