НОВОСТИ

ДЈЕДОВИ ИХ УБИЈАЛИ ДО 1945., А УНИЦИ КЛАЛИ ДО 1995. Стравично ратно свједочење Србина из Оџака

18/06/2023

Ветеринар је рањеним Србима вадио гелере клештима јер нисмо имали љекара

 

Милан Милетић

Милан Милетић

 

Гост “Црне хронике” код водитељке Јелене Пејовић је био Милан Милетић, предсједник Удружења логораша “Оџак ’92”.

Прије грађанског рата у бившој Југославији, живио је у Славонском Броду у Хрватској. Након почетка ратних сукоба долази у мјесто Оџак, подсјећа Курир.

Тај крај је био насељен хрватским и муслиманским становништвом, Срби су били мањина на подручју те општине у босанској посавини. Након почетка сукоба, хрватско веће одбране, паравојне организације у БиХ, које је основала ХДЗ, Србе из општине Оџак, осмог маја 1992. године, одводи у логоре у том граду.

До јула исте године у оџачким логорима било је заробљено 1.294 Срба од којих је 326 жена и 104 дјетета. На њима су примењене 132 методе мучења, у том периоду силовано је 60 жена. Најстарија је имала 60 година, а најмлађа је била десетогодишња дјевојчица. Тортуре којима су подвргнути нису преживела 42 логораша.

– У октобру 1991. године прешао сам у БиХ да би до17. априла 1992. године долазило до националних тензија у Оџаку. У трговинским радњама Хрвати су нас звали “Чеде” и сматрали су нас четницима. Третирали су нас као грађане другог реда пред свим институцијама. Када је почело са барикадама и свим, знали смо да ће се рат догодити. Ми смо се као села наша организовали на те провокације које су ишле према српском становништву. Били смо мањима, никога нисмо нападали нити провоцирали, само смо се мобилисали као припадници ЈНА због државе којој смо припадали – започео је Милетић, па додао:

– Нисмо били никаква паравојна формација, били смо мјештани свога села, држављани своје државе. Интересантно је то што су нас од 1941. до 1945. године хрватске дједе клали су наше, а од 1991. до 1995. године клали су нас и убијали њихови унуци.

Милетић је причао како је све изгледало до тренутка њиховог заробљавања, те је рекао да је седам припадника, односно мјештана, убијено.

– Дакле, 17. априла је проглашено ратно стање у општини Оџак. Тада су Србима блокирани сви излази из српских села. Организовали смо кружну одбрану, и то од локалног становништва, дакле са нама су били жене и дјеца. Организовали смо се да бранимо наше село, а не да некога нападамо. Од седамнаестог априла до осмог маја трају наше борбе против хрватског вијећа, а нас је било свега 1.200 наспрам 20.000 становника Оџака – рекао је Милетић, па наставио:

– До нашег заробљавања, осмог маја, имали смо седам рањених припадника, односно мјештана нашег села. Да смо имали доктора или приступ било којој медицинској установи, данас би вјероватно били живи. Ветеринар је рањеним Србима вадио гелере клештима јер нисмо имали љекара.

Потом је причао о тренутку када су кренули, како су тада замишљали своју слободу, али су завршили под тортурама и у логору.

– Током борбе, Мисија Европске заједнице долазиле је у село како би преговарала о преласку Срба на српску територију. Требало је да прођемо десетак километара са женама и дјецом. Тада су се договорили да нас пропусте, али уз услов да оставимо наоружање које имамо, наравно нисмо ништа ни из кућа могли да понесемо, осим јоргана, јастука, нешто хране. Све што је било у кући је само остало, ми смо били у колони. Међутим, ни то није била довољна гаранција за тих 10 километара до српске територије. Дјеца плачу, виде први пут наоружане људе, а ови су нас псовали “Четници, Чеде, сада ћемо вас силовати, рађаћете усташе” – рекао је Милетић, па наставио:

– На улазу у град, они су нас раздвајали од наших ствари, ко је са чим ишао морао је то да остави. Нас су трпали у аутобусе и камионе. Од тог момента, жене и дјеца у аутобусе, а ми у камионе. То је трајало једно 15 сати. Како је ко из колоне долазио, тако је товарен у те камионе. Тако су нас превезли у логор. У тој сали је било око 740 мушкараца Срба, а српске жене и дјеца били су смјештени у школи. Потом су српске жене и дјецу размјестили по хрватским и муслиманским кућама. Тада смо помислили да је комшијама прорадила савјест. Међутим, није тако било. Они су их размјестили по својим кућама да не би били гранатирани од српске стране, тако су сачували куће од гранатирања, испричао је Милан Милетић, предсједник Удружења логораша “Оџак ’92”.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести