Бранко Ћопић, један од најзначајнијих писаца српске књижености, одузео је себи живот 26. марта 1984. године, скочивши са Бранковог моста.

Посљедња два сата живота овог великана српске књижевности представљена су у документарном филну “Моја мала из Босанске Крупе” редитеља Пурише Ђорђевића.

Полусатна прича заснива се на дирљивом свједочењу Момчила Срећковића, из села Забрежја код Обреновца, кога су Ћопић и његова жена Богданка као дјечака школовали у Београду. Документарац се завршава филмском поемом “Гроб у житу”, коју је по Ћопићевим стиховима Ђорђевић снимио 1951, и која до сада никада није приказана.

Захваљујући Срећковићу, коме је Ћопић у то вријеме помогао да заврши новинарску школу и почне да ради као новинар (уз Ингрид Лотаријус био је један од оснивача Студија Б), “Новости” су дошле до проширене верзије његовог свједочења.

– Бранка сам упознао 14. јула 1964. када сам примао награду “Полетарца” за најбољу пјесму, а он је био члан жирија. Ни данас не знам због чега сам му се допао, тек, Бранко и његова жена Богданка дошли су у село и предложили мојим родитељима да пређем код њих да ме школују – каже Срећковић.

– Провео сам у њиховој кући скоро пет година, прихватили су ме као рођеног сина и научили су ме свему вриједном у животу. Био сам плашљив, смушен, носио сам креду у џепу и обиљежавао сваки ћошак кад излазим из стана, јер нисам познавао Београд, и нисам знао да се вратим кући. Бранко ми је доста причао о себи, па и то како је 1935. први пут дошао у Београд, како га на станици није сачекао Милош Бајић, будући сликар, и пошто никог другог није познавао, преноћио је испод савског моста… У тим причама сјећао се свега – говорио ми је о свом детињству, породици, првим љубавима, како је почео да пише, свему важном што му се дешавало у животу. Није ме ословљавао именом, него са “јаране мој”…

Тог понедељка, 26. марта 1984, када је дефинитивно одлучио да оконча живот, Ћопић се јавио управо Момчилу.

– Бранко ме је око два по подне позвао телефоном да хитно дођем, јер има нешто важно да ми прича. Одмах сам кренуо за Београд, а кад сам стигао, он већ није био код куће. Цица ми је рекла да је у депресији и да седи у парку. Нашао сам га на клупи, није окретао главу, само ми је рекао: “Тужан сам ти, јаране мој. Добио сам нови позив за полицијско саслушање, хоће да ми огуле кожу. Али неће они више да ми загорчавају живот. Јаране мој, затварам свој ‘дућан’, а теби остављам кључеве да их бациш у Саву.”

Онда је предложио да прошетамо. Корачали смо од Теразија ка хотелу “Москва”, па је хтео да седимо у башти и попијемо по “кокту”. Бранко је много и брзо причао, од тога да су му најдражи “Доживљаји мачка Тоше” и да је проза његов домен, рудник, до тога да никада ни на који начин не треба да се бавим политиком. На његово инсистирање кренули смо ка Зеленом венцу, иако је већ било седам увече. Није престајао да прича – говорио је да су његове бајке украдене, недосањане, да су на наивне слике људи које је имао пали студен и магла, а да су све приче које је написао у спомен народу који уме да пљуцка смрти у брк…

По Срећковићевом свједочењу, тако су стигли и до савског моста – Бранко је желио да му покаже камену клупу на којој је провео прву ноћ у Београду, и како је био нагнут, наочари су му пале доле…

– Отрчао сам степеницама да их нађем, а кад сам се вратио горе, Бранка више није било. Окретао сам се у мраку около, кад сам га коначно примјетио, он је већ прешао половину моста ка Новом Београду. Почео сам да трчим и да га дозивам, али од звона са Саборне цркве која су у том тренутку звонила није могао да ме чује. Оно што је за мене остало најстрашније је то што сам стигао десетак корака иза Бранка када сам видео како се нагиње ка металној огради и нестаје. Био сам у шоку, одјурио сам доле скоро без свијести, Бранко је лежао у локви крви, а очи су му биле широм отворене…

Стигла је полиција и Хитна помоћ, и како истиче, тада је услиједио нови шок – испитивали су га зашто није спријечио Ћопићево самоубиство, или да ли га је он можда гурнуо са моста… Испитивање је престало тек када је Богданка дошла у станицу полиције са опроштајним писмом које је Бранко оставио, а које је пронашла тек те ноћи…

– Огромну неправду је Бранко доживио и велико зло. Скоро сви су га оставили и издали – бројне колеге – писци, многи другови – саборци, пријатељи. Његова смрт прошла је сасвим тихо, а филм Пурише Ђорђевића донекле исправља ту неправду и расветљава истину о томе зашто се Бранко убио.

БЕС ТИТА И ЂИЛАСА

Срећковић истиче да “партијски другови” нису прогањали, пратили и саслушавали Ћопића само због “Јеретичке приче” објављене у “Књижевним новинама”, иако је Тито тада лично позвао на “обрачунавање” са њим, него и због хумореске “Ко с ђаволом приче пише”, подсјећају Новости.

– Почетком маја 1979. у Бранковом стану упознао сам Љубишу Манојловића, бившег урадника “Јежа”, који је 1950. објавио хумореску, а она је била илустрована карикатуром Зуке Џумхура. Манојловић је свједочио колико се страшних ствари дешавало зато што се Тито разгњевио. А нарочито Ђидо, Милован Ђилас, који је у то време био задужен за агитацију и пропаганду у Југославији. Он је био толико бјесан да је био спреман и да их стреља, како је рекао Манојловић, само да их је нашао у тренутку кад је прочитао хумореску.