Имена просветитеља као што су били Вук Караџић и Доситеј Обрадовић добро су позната. Међутим, један други Србин, родом из околине Београда, коме данашњи ђаци у Војводини треба да захвале што имају школе и који је захваљујући својим заслугама стигао чак до далеке Русије, углавном је заборављен.

Већина људи данас не зна ко је био Теодор Јанковић-Миријевски. Осим имена које некима може да сугерише да је поријеклом са ових простора и да можда и има неке везе са Мирјевом, о њему мало ко зна да каже нешто више. А ријеч је била о великом српском научнику, педагогу и човјеку коме добар дио ђака у Војводини, али и у далекој Русији може да захвали на томе што имају прилику да похађају школе.

Реформатор из Мирјева

Теодор Јанковић-Миријевски рођен је 1741. у Сремској Каменици, у богатој српској породици поријеклом из села Миријева у околини Београда. Како је још од малена био бистро и паметно дјете, родитељи су га послали на школовање, па је Јанковић завршио филозофију у Бечу и након тога остао у том граду.

Осамнаести вијек био је доба процвата грађанске свијести. У цијелој Европи отварале су се школе једнако доступне свој дјеци, а не само оној из повлашћених положаја. Полако је сазријевала свијест да држава мора да буде та која ће се бринути о образовању будућих генерација и омогућити приступ учењу под једнаким условима за све.

У таквим условима почиње и Јанковићева активност на реформи школа у Војводини која је била део Хабзбуршке монархије.

У својим настојањима да осавремени школство, Теодор Јанковић је инсистирао на томе да школе буду доступне свој дјеци и да се у њима води брига о индивидуалним способностима сваког ученика.

Године 1773. постао је директор српских и румунских школа у Банату. Три године касније његовом заслугом донијет је Школски устав за православне школе, којим је реформисано српско и румунско школство, а који ће већ слиједеће године постати узор за школе и у другим крајевима Хабзбуршке монархије гдје су живјели Срби – у Угарској и Хрватској и Славонији.

Већина онога што данас улази у синтагму “модерно школство” заправо је тековина рада Теодора Јанковића-Миријевског – његов Школски устав ставио је школе под државни наџор, прописао старосну доб за полазак у школу, одредио потребне квалификације професора, као и његово опхођење према ученицима, створио наставни план и програм… Миријевски је обезбиједио и израду уџбеника и приручника неопходних за реформу школства. За кратко вријеме, од 1776. до 1781. године, број српских и румунских школа, као и ученика се упетостручио.

За свој рад Теодор Јанковић-Миријевски добио је племићку титулу од аустријске државе.

Успех Теодора Јанковића чуо се надалеко, а вест о раду овог човека стигла је и до далеке Русије. На позив царице Катарине ИИ 1782. Миријевски стиже у Петроград како би и тамо извео своју реформу.

Постављен је за члана Комисије за уређење основних школа са задатком да се првенствено стара о унапређивању наставе у Руском царству. Управо Јанковићевом заслугом у овој држави је основан Завод за спремање учитеља, чији је био први управник и које ће касније израсти у Педагошки институт.

Теодор Јанковић основао је прво министарство просвјете у Русији, а због својих заслуга је постао члан руске академије наука.

И Руси су знали да му се одуже – добио је насљедно племство и спахилук Норк у Могиљевској губернији у Белорусији. Као племић, свом презимену је додао “Мирјевски” како би нагласио своје поријекло и сјећање на породицу.

Заборав у домовини

Теодор Јанковић-Миријевски умро је у Петрограду 1814. Сахрањен је код цркве Александра Невског, подсјећа Историјски забавник.

Што се Србије у којој још увијек има директних потомака овог човјека тиче, у њој нема много помена на Теодора Миријевског.

Једна улица у Миријеву носи његово име, а иако је било иницијатива да се нешто слично изведе и у Новом Саду и његовој родној Сремској Каменици, то се до данас није догодило.