ПОКЛИЧ настао по угледу на јеврејски “догодине у Јерусалиму” заживео је међу Србима и представља наду да ће се Срби једног дана вратити у царски Призрен, односно привремено окупирано Косово и Метохију. “Догодине у Призрену” није поклич скоријег времена. Његова историја сеже дубоко у XИX виjек када се српски народ борио за национално ослобођење и уједињење.

ИАКО овај поклич у диjелу јавности изазива и низ негативних реакција у покушају да му се учита малициозна порука, његово поријекло и прво помињање забиљежено је у Црној Гори и изговорио га је тадашњи митрополит. Дакле, ради се првенствено о једној патриотској синтагми насталој у историјском времену и у специфичним историјским околностима, подсјећа Нпортал.

– Твој ће глас, господару, са високога Ловћена чути и најудаљенији Србин и одазваће ти се. У Призрену догодине, дабогда, Божић славили! Живио господару! Живјела слобода српска – поручио је митрополит црногорско-брдски Иларион Рогановић књазу Николи И Петровићу-Његошу на Божић 1871. године.

Цетињски лист “Црногорац” објавио је тим поводом ријечи здравице митрополита у тексту насловљеном “Божић на Цетињу” и дочарао атмосферу која је у то доба владала у црногорској престоници у вријеме најрадоснијег хришћанског празника.

– У здравици својој светломе кнезу желио је г. митрополит што му сваки Србин жели – дуг живот и срећу у животу, стоји у уводу текста.

“Црногорац” је даље цитирао владикине ријечи којим је поручио да се нада да ће српски народ Црне Горе повести јуначки бој, који ће донијети коначно ослобођење и слободу и браћи из тада других поробљених српских крајева.

“И дај Боже”, рече даље, да скорим, господару, поведеш твоје јунаке у јуначки бој, па да свјетлост слободе, коју ми уживамо, загрије сву браћу нашу у Херцеговини, Босни, старој Србији и у свим крајевима, гдје још под туђинском игом стењу, поручио је митрополит књазу у здравици на дан Божића и додао да ће књажев глас са Ловћена чути сваки Србин, ма гдје год да се налази и да ће му се одазвати.

Лист “Црногорац” је био црногорски штампани недјељник. Био је први лист у Црној Гори, за политику и књижевност, а касније од (25 броја) само за политику. Почео је да излази 23. јануара 1871. године на Цетињу.

Лист је био у служби ондашње црногорске управе и један од гласила Уједињене омладине српске. И уредници и издавачи листа су били истакнути чланови Уједињене омладине српске.

Уредник је био војвођански пјесник и новинар Симо Поповић, а власник и издавач књажев секретар Јован Сундечић, такође пјесник и публициста (православни свештеник из Далмације).

Лист “Црногорац” је нагласио како је снажна порука о српској слободи утицала на све присутне, те да су они након здравице сви у глас громко узвикнули ријечи: “Многаја љета!”.

– “Живио!”, грмне у дружини. “Многаја љета!”, громко се заори. Ова здравица г. митрополита беше квасац расположењу нашем. Веселост набуја и жив се разговор развије – закључено је у тексту “Божић на Цетињу” који је објављен 1871. године.

Ко је био митрополит Иларион?

Рођен је 1828. године као Илија Рогановић од родитеља Ђура и Марије из околине Подгорице.

Још као младић одлучио је да свој живот посвети духовном позиву. Основно образовање стекао је од свештеника. Замонашен је у манастиру Врањини. Име Иларион добио је по оснивачу истоименог манастира из XИИИ вијека, монаху Илариону који је био ученик Светог Саве.

Митрополит Петар други Петровић Његош га је рукоположио у чин јерођакона 1843. године, а четири године касније у чин јеромонаха. Након смрти јеромонаха Исаије постављен је за старешину манастира Ждребаоник, а 1856. године позван је на Цетиње да изучава богословске предмете у цетињској семинарији (богословији).

Јеромонах Иларион је постао старешина манастира Острог. Пошто је митрополит црногорско-брдски Никанор Ивановић 1860. године напустио архијерејски положај на Цетињу, за његовог насљедника од стране књаза Николе 5. августа исте године постављен је управо Иларион. Хиротонисан је 23. маја 1863. године. У току своје архијерејске службе осветио је 45 нових храмова и рукоположио 119 свештеничких кандидата.

Умро је 1882. године и сахрањен је у Влашкој цркви на Цетињу.