На дан када је рођен краљ Петар II, 6. септембра 1944. године, звјерски је бомбардован Лесковац, некада најмоћнији српски индустријски град.

Бомбардовање Лесковца извршено је на инсистирање команданта Главног штаба НОВ за Србију Коче Поповића.

За непуна два сата у Лесковцу је убијено неколико хиљада цивила, док је 28 наручених енглеских бомбардера сручило 69 тона бомби на сам град, као и његово индустријско језгро.

Како се наводи, бомбардовање је извршено како би се уништила “концентрација њемачких трупа” које су се повлачиле из Грчке, иако је данас јасно да у Лесковцу и околини у том тренутку није било њемачких трупа.

Никада није прецизирано колико је људи страдало. Партизански извјештаји показују да је погинуло више од 1.000 грађана, док четнички извори тврде да је око 2.000 мртвих. Историчари, који су се бавили овом темом, баратају цифрама од 3.500 до чак 7.000 страдалих.

Преживјеле Лесковчане је, након рата, притискала једна ствар, а то је да послије заврштека рата више није смјело да се прича о бомбардовању. Разне теорије су се могле чути због чега је баш Лесковац тако жестоко бомбардован, почевши од тога да су град, као и Власитонце, почетком семптебра 1944. ослободили четници који су тог дана у граду славили рођендан краља Петра II Карађорђевића, или зато што је у граду било, наводно, 15.000 бугарских и око 5.000 њемачких војника или зато да би осујетили повлачење Нијемаца из Грчке.

Међутим, данас је јасно да је бомбардовање од Енглеза тражио лично Титов генерал Коча Поповић, командант Главног штаба НОВ за Србију, подсјећа Информер. Разлог због ког је то учинио јесте тај што су јединице Југословенске војске под командом Драже Михаиловића веома успјешно одбијале његов покушај заузимања Лесковца и продор у централну Србију.

Тито је приликом посјете Казерти у августу 1944. године, успоставио директну координацију са савезничким командантима на Средоземљу, тако да од тада британске ваздухопловне снаге пружају директну ваздушну подршку Титовим партизанима на земљи, који покушавају на све начине да се домогну Београда ка коме продире и совјетска Црвена армија. Брозу су били достављени циљеви и тачке које би требало бомбардовати од стране партизанских команданата на терену, а онда би Тито то даље проследио Британцима. То је оквир за разумијевање захтјева Коче Поповића за бомбардовање циљева по читавој Србији, па и самог Лесковца.

У Црној Гори је командант Оперативне групе дивизија Пеко Дапчевић имао улогу бирања мета.

Коча Поповић је стравично бомбардовање Лесковца тог 6. септембра 1944. године, заједно са шефом британске војне мисије код партизана Фицројом Меклејном посматрао са оближњег брда Петровац. Меклејн у књизи “Рат на Балкану” описује тај чин “као да је читав Лесковац одлетио у ваздух у правом огранку прашине, дима и рушевина… Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом… Чак су и партизани били потресени”.

Уништавање лесковачке индустрије се само наставило 50-тих година 20. вијека када су Тито и његови комунисти донијели одлуку да се некада моћна индустрија из централне Србије пребаци у Хрватску и Словенију.

Ниједан град није тако сурово бомбардован као Лесковац, “као да маљем ударите орах”, нити је било гдје у једном трену погинуло толико цивила