Иако би се дало помислити да су српски краљеви били скромни, византијски државник и писац Теодор Метохит, који је у два наврата боравио на двору краља Милутина, описује: „И сам краљ бијаше веома лијепо украшен накитом.”

Око тијела имао је више накита и бисера, колико год је могло да стане, и сав је трептао у злату”.

Из овог описа и других историјских свједочанстава, као и ликовних представа, јасно је да су српски краљеви и њихове породице користили разноврстан и отмен накит.

Средњевијековно златно прстење изузетно се ретко налази код нас, јер су такви антиквитети често били на мети крадљиваца и трговаца старинама.

Прстење Стефана Првовенчаног, краљевића Радослава и краљице Теодоре представља, за сада, једини сачувани накит који је припадао српским средњовијековним владарима или члановима њихове уже породице.

Од владарског накита Немањића мало је сачувано, па су три изванредна примјерка утолико вреднија, а за сваки од њих постоји различита прича о околностима у којима су пронађени, наводи Информер.

1.ПРСТЕН СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ

Прстен великог жупана а касније и краља Стефана Првовенчаног, откривен је тек из другог пута. Приликом првог отварања кивота, 1813. године, прстен није пронађен. Тек 1935. игуман манастира Студенице навео је да се „у ћивоту налази на ланцу златни краљевски прстен који је краљ добио од Светог Саве”.

Прстен је био украшен са четири купаста испупчења (данас само три) и филигранским нитима. Изглед прстена, али и податак да га је краљ добио од свога брата, Светог Саве упућују на то да је златарски рад неколико деценија старији од времена када је Стефан проглашен за жупана, па се претпоставља да је могао бити и дио наслијеђеног породичног накита. Прстен краља Стефана данас се налази у ризници манастира Студеница.

2.ВЈЕРЕНИЧКИ ПРСТЕН КРАЉЕВИЋА РАДОСЛАВА

Вјеренички прстен краљевића Радослава, свједочи о раскошној владарској опреми и накиту, али и о путевима српске средњовијековне дипломатије и везама са византијским двором. Прстен се састоји из масивне главе са натписом на грчком језику у седам редова, у стиховима: „Ово је вјеренички прстен Стефана, изданка лозе Дука, те стога, Ано из рода Комнина, у руке га прими.”

По свој прилици прстен је израђен вероватно у Солуну, а вјеридба обављена крајем 1219. или почетком 1220. године. Текст је написан на грчком јер је краљевић Радослав по мајци био унук византијског цара Алексија ИИИ и васпитаван у византијском духу, па је овим чином хтио да стави акценат на своје поријекло.

Прстен је набављен заслугом академика Дејана Медаковића, који га је 1960-их примјетио код једног минхенског антиквара. Прстен је тада откупљен за тадашњих 5.000 марака и данас се чува у Народном музеју.

3.ПРСТЕН КРАЉИЦЕ ТЕОДОРЕ

Прстен краљице Теодоре потиче из првих деценија XИВ вијека и представља ремек-дјело српског златарства. Био је у власништву краљице Теодоре, супруге краља Стефана Дечанског и мајке цара Душана, која је сахрањена у манастиру Бањска, задужбини Стефановог оца краља Милутина.

Околности под којима је пронађен овај прстен представљају низ чудних догађаја. Ратне 1915. године, приликом повлачења српске војске ка Албанији, започета су вишедневна ископавања у манастиру Бањска, изгледа под надзором самог регента Александра Карађорђевића. Циљ ископавања била је потрага за легендарном ризницом краља Милутина у манастирским темељима. Том приликом, у припрати је нађен гроб женске особе, вјероватно краљице Теодоре.

Прстен пронађен у гробу краљице Теодоре изливен је у једном комаду и богато украшен по цијелој површини нијелом и урезивањем. На његовом врху урезан је двоглави орао раширених крила, а око врата прстена натпис „+кто га носи помози му Бог”. Карика је богато украшена флоралним орнаментима и представама лавова и грифона.

Након открића прстен је завршио у колекцији тада регента Александра, који га је једно време носио на руци, а потом као привезак на ланцу за сат. Након рата, вођен сујеверјем и причама које су се испредале око необичног прстена, краљ га поклања своме пријатељу, адвокату Благоју Барловцу који га 1926. године у тајности предаје Народном музеју у Београду.

Други прстен који је пронађен у Бањској такође је значајан по хералдичкој представи двоглавог орла као грба Немањића, који је прије тога виђан само на фрескама као мотив владарске одјеће.

Овај прстен са умјетнутом античком гемом, завршио је у збирци породице колекционара Љубе Недељковића.