УМЈЕШНОМ дипломатском активношћу кнез Михаило успио је 1867. године да мирним путем оствари оно што многе генерације Срба прије њега нису успјеле борбом – да ослободи Србију и њене градове од Турака.

Као спомен на ову велику историјску прекретницу сачувана је само једна фотографија на којој се виде турски војници пред одлазак из Београда.

Након више година преговора и дипломатских настојања, Србија добија самосталност средином марта 1867. године, када је кнезу Михаилу у Истанбулу турски султан предао ферман о предаји преосталих утврђених градова: Београда, Смедерева, Соко, Ужица, Шапца и Кладова.

Овај документ је свечано представљен на Калемегдану пре 151 годину, или тачније 19. априла 1867. године, када су Срби су коначно протјерали Турке с ових простора. Ту се враћамо на причу са почетка, када је Али Риза-паша уручио кључеве Београда, и других важних градова Србије, кнезу Михаилу, а са Београдске тврђаве скинута је турска застава која се пуна четири вијека вијорила као симбол владавине Турске над Србијом. Српска стража замијенила је турску.

Турцима је било дозвољено да задрже само Београд, Шабац, Смедерево и Кладово, а њихов поновни долазак у српске руке збио се на датум који је, како се испоставило, вишеструко симболичан по Београд – шестог априла (по старом календару) 1867. године, наводи Нпортал.

Кључ Београда је српском кнезу предао дотадашњи заповједник града, Али Риза паша, на свиленом јастучету, приредивши велику церемонију на Калемегданској тврђави. Турским заставама које су се још увијек вијориле са зидина придружиле су се тад и српске заставе, а окупљени народ весело је повикао: “Слободни смо!”

Церемонија ослобођења града обиљежена је топовским пуцњима, чије су разарајуће звуке Београђани памтили по рушењу и убијању, али је тог 19. априла топовска паљба са калемегданских зидина била музика за њихове уши.

Чину примопредаје кључева присуствовали су српски и турски изасланици. У току церемоније прочитан је царски ферман на српском и турском језику, а капетан Светозар Гарашанин замијенио је турске стражаре српским војницима.

Најсвечанији тренутак био је кад се кнез Михаило попео на коња “бјелца” и поносно одгалопирао до конака паше Али Ризе, гдје му је организована част.

Сам догађај привукао је велику пажњу јавности како на Балкану, тако и шире. Чинило се до тада да Београд никада раније није имао већу медијску пажњу тадашње евроспке штампе. Као илустрација овог важног симболичног и историјског догађаја настале су бројне графике које су приказивале тренутак предаје кључева града кнезу, али мало је познато да је овај велики догађај овјековечен и једном фотографијом.

Аутор фотографије није са сигурношћу познат. Зна се да је Анастас Јовановић, једно вријеме управник двора кнеза Михаила био уједно и први дворски фотограф у Србији, међутим штури подаци о фотографији не дају простора да се ауторство фотографије припише њему.

Фотографија приказује постројене турске војнике (низаме) унутар капија Калемегдана у тренутку церемоније предаје кључева града, тако да се може рећи да је она уједно и посљедњи визуелни приказ припадника турске власти у Београду, односно Кнежевини Србији.

Треба напоменути да београдска тврђава тада још увијек није била ни налик данашњем градском парку, који је пошумљен тек неколико година касније, за вријеме владавине краља Милана. На појаву кнеза Михаила који је тачно у десет сати ступио међу окупљене, одјевен у генералску униформу, јашући на коњу и праћен одредом гардиста, народ је почео да кличе.

По писању ондашње штампе тога дана, у десет сати прије подне, извршен је акт предаје градова. Упарађена српска војска у присуству мноштва народа стајала је између вароши и града, нестрпљиво очекујући тренутак када ће се појавити српски у турски суверени.

Након што је кнез стао поред посљедњег турског управника града Али Риза-паше, прочитан је царски ферман на турском а затим и на српском језику. Паша је потом, на црвеном свиленом јастучету предао кнезу кључеве града, а сам чин предаје пратила је канонада двадесет и једног топа, након чега се на градским зидинама завиорила српска застава а обављена је и симболична смјена турске и српске страже.

Исте вечери, кнез је приредио велики бал у згради Градске општине, а његова рођака Анка Обреновић окитила је све даме посебним камелијама, нарученим из Беча. Они који нису били позвани на бал славили су на градским улицама, играјући коло уз српску и турску музику, први пут послије векова заточености, слободно вијорећи српске заставе.

Наредних дана ослобођени су Шабац, Смедерево и Кладово, чиме је српски народ поново почео да гаји наду о потпуно независној земљи и протеривању турских окупатура. Турски војници остали су на градским улицама и тврђави још мјесец дана, док је султан Београд коначно напустио на љето, отпловивши Дунавом, испраћен радосним поклицима народа и пуцњевима српске војске. Београд је био слободан.

На мјесту на ком је прочитан ферман султана Абдул Азиса и гдје је кнез Михаило примио кључеве града од турског заповједника Али паше Ризе, поводом стогодишњице догађаја постављено је “Спомен-обиљежје предаје кључева” које се налази са десне стране од главне стазе на коју се ступа из Кнез Михаилове улице.

Од тада па до 1876. године једини видљиви знак формалног турског сизеренства над Кнежевином Србијом била је турска застава на Калемегдану али је и она скинута одмах по избијању Првог српско-турског рата. Двије године касније Србија је стекла пуну међународно-правну незавност и политичку самосталност. Заокружен је важан историјски процес стварања државе и започет нови процес, ослобађања осталих српских земаља под туђинском влашћу.