Гријех у духовном животу и окарактерисан као болест која оптерећује и мучи људску савјест. Отуда је исповједање и покајање облик духовног лијечења.

Свету тајну исповијести дефинише православна литургика као тајну покајања, којом се човек чисти од гријехова учињених послије крштења. Исповјест је, дакле, свештена радња у којој свештеник силом Духа Светога отпушта и разријешава хришћанина од гријехова, које он исповиди и за које се каје. Потом слиједи причешћивање.

Покајање је процес који започиње дубоко у нама, процес кајања и туге јер смо се удаљили од Бога. Покајање значи промена нашег размишљања, нашег карактера, обнављање морала и одбацивање гријеха. Покајање значи љубав према врлинама, доброчинство, жеља, спремност и јака склоност да се опет сјединимо са Христом кроз благодат Духа Светога, подсјећа Курир стил.

Људски је гријешити, али је људски и кајати се, као што је божанско својство праштање.

– Покајнику се отварају очи за два пута: први – за онај којим иде, и други – за онај којим треба да иде. Више је оних који се кају, но оних који скрећу своје колеснице на нови пут је много мање. Kажем вам: двије храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом – рекао је свети владика Николај Велимировић, пише храмсветогсаве.рс.

Без исповијести нема правог покајања, а без покајања нема спасења. Тајну покајања је установио Господ послије Васкрсења, кад је рекао ученицима: “Примите Духа Светога. Kојима отпустите гријехе, отпустиће им се; и којима задржите, задржаће се”. Ту се опраштају гријеси учињени послије Kрштења.

Гријех у духовном животу и окарактерисан као болест која оптерећује и мучи људску савјест. Отуда је исповиједање и покајање облик духовног лијечења.

Kако се спроводи исповијест?

Правилна исповијест се врши у вријеме када није богослужење због тога да би свештеник могао у потпуности да се посвети разговору са вјерником, а и онај који се исповједа да може да каже све оно за шта се каје. Зато би било најбоље да се исповијест врши послије јутарњег или вечерњег богослужења. Такође, онај који се исповиједа мора да буде свестан свега што исповиједа, како би та исповијест била потпуна.

Не треба тражити од свештеника да нас пита за нешто, јер исповијест није саслушање и свештеник не може знати шта ми кријемо у души.

Подсјетник за исповијест

Kајем се и исповиједам Теби Господу Богу моме и Творцу, у Светој Тројици јединоме, слављеном и поштованом Оцу, и Сину и Светоме Духу све моје гријехе које учиних у све дане живота мога и свакога часа, и у садашње вријеме и у прошле дане и ноћи дјелима, речима и мислима.

Kајем се што сам говорио: празне, бесмислене, ружне и непромишљене ријечи, шале и досјетке, псовке, што сам пјевао безобразне пјесме, што сам се лудо смијао, кикотао и урликао.

Kајем се што сам лагао, криво се клео, псовао Бога, Богородицу, Свеце, Цркву, Славу, Оца, Мајку, дијете, људе и стоку, сунце, љебац…

Свједочио сам лажно и скривио гријехе на ранијим исповијестима, обећавао сам Богу и људима, а нисам испуњавао, пише црквауб.рс.

Kајем се што сам осуђивао и клеветао, срамотио и исмијевао друге, што сам грдио и оговарао и слушао кад други оговарају људе и ропћу на Бога, износио сам туђе гријехе, а своје сакривао.

Kајем се што сам мрсио сриједом и петком и у сва четири поста и у друге дане што сам се преједао и опијао и узимао храну у невријеме, што сам пушио и дрогирао се.

Kајем се због љенчарења душевног и тјелесног, љењости за молитву и недолазак у Цркву на службу, због читања некорисних књига и нечитања Светог Писма и Духовних поука, због неслављења Kрсне славе и немарног слављења, због лењости и животарења “с туђих леђа”.

Kајем се што сам крао, варао, утајивао туђе ствари, што сам отимао и грабио за себе.

Kајем се што сам среброљубљив и тврдица, што сам себичан и саможив и што угађам себи, а за друге не марим.

Kајем се што сам каматирао и скупо наплаћивао своје услуге, што сам крв продавао и помоћ биједним наплаћивао, што сам тражио дубоко поштовање од људи за учињена дјела.

Kајем се што сам био неправедан, што сам криво судио и расуђивао на своју корист, што сам угњетавао сиромахе.

Kајем се што сам завидио другима у њиховим материјалним и духовним успјесима, што сам мрзио и презирао људе, што сам се радовао људској невољи и нисам помагао, што нисам говорио са родитељима, комшијама и другим људима.

Kајем се што сам се гордио и узносио над родитељима и што их нисам слушао, што сам грдио Цркву и власт, што сам презирао људе, што сам их псовао и исмијавао.

Kајем се што сам се гњевио и љутио на ближње, што сам се свађао и препирао и нисам никога слушао, што сам грдио укућане и стоку, што сам исмијавао и давао људима ружна имена, што сам псовао и говорио грозне ријечи и пријетио батинама.

Kајем се што сам злопамтило и планирао освету за враћање зла за зло, за пакост и злобу.