Француски генерал из Првог светског рата Луј Франше д`Епере, почасни српски војвода, командовао је пробојем Солунског фронта, а српске војнике сматрао најбољим у Великом рату.

У Првом свјетском рату командовао је Француском армијом до 29. априла 1918. године – групом армија на француском фронту, а од 9. јуна 1918. године до краја рата био је врховни командант савезничких армија на Солунском фронту.

Под његовом командом извршен је пробој Солунског фронта, отјеране су њемачко-аустријско-бугарске снаге, закључен је уговор о капитулацији бугарске војске и ослобођена је Србија.

Д`Епере је ступио у војничку школу октобра 1874. године и по завршетку добио чин пешадијског потпоручника.

У капетана је унапређен 1885, у пуковника 1903, бригадног генерала 1908, дивизијског генерала 1912, а за маршала Француске 1921. године.

Исте године добио је и почасну титулу српског војводе.

Д`Епере је веома цијенио српску војску и редовно истицао њене заслуге у коначној победи савезника у Великом рату.

Од 1. јануара до 13. септембра 1918. године припремана је одлучна офанзива на Солунском фронту.

Врховни командант савезничких снага на том фронту генерал Франше д`Епере, сазвао је конференцију, којој је присуствовао начелник штаба српске врховне команде војвода Живојин Мишић.

Француски генерал из Првог свјетског рата Луј Франше д`Епере, почасни српски војвода, командовао је пробојем Солунског фронта, а српске војнике сматрао најбољим у Великом рату.

У Првом светском рату командовао је Француском армијом до 29. априла 1918. године – групом армија на француском фронту, а од 9. јуна 1918. године до краја рата био је врховни командант савезничких армија на Солунском фронту.

Под његовом командом извршен је пробој Солунског фронта, отјеране су њемачко-аустријско-бугарске снаге, закључен је уговор о капитулацији бугарске војске и ослобођена је Србија.

Д`Епере је ступио у војничку школу октобра 1874. године и по завршетку добио чин пешадијског потпоручника.

У капетана је унапређен 1885, у пуковника 1903, бригадног генерала 1908, дивизијског генерала 1912, а за маршала Француске 1921. године.

Исте године добио је и почасну титулу српског војводе.

Д`Епере је веома цијенио српску војску и редовно истицао њене заслуге у коначној побједи савезника у Великом рату.

Од 1. јануара до 13. септембра 1918. године припремана је одлучна офанзива на Солунском фронту.

Врховни командант савезничких снага на том фронту генерал Франше д`Епере, сазвао је конференцију, којој је присуствовао начелник штаба српске врховне команде војвода Живојин Мишић.

План је био да се нападом српских армија у планинском предјелу између Сушице и Лешице изврши пробој непријатељског фронта на ширини од 30 километара.

У зору 15. септембра 1918. године, Д`Епере наређује да се крене у акцију пробоја, у којој је српска војска одиграла главну улогу и која се убраја међу најуспјешније операције у Првом свјетском рату, подсјећа Сербиан Тимес.

– Огромна жеља водила је војнике из побједе у побједу. Француска комора на коњима једва је стизала српску пјешадију – говорио је Д`Епере.

Скопље је ослобођено већ 25. септембра, послије чега је српска војска кренула ка бугарској граници. Само четири дана касније у штабу Д`Епереа, Бугарска је потписала капитулацију, а 30. септембра обустављена су сва непријатељства.

“Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добављања хране француским трупама које напредују… Само српским трупама нису потребне комуникације – они иду напред попут олује”, истицао је Д`Епере.

Он је посебно истицао улогу српског сељака.

– То су сељаци, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И, ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у побједоносну слободу њихове отаџбине – рекао је својевремено Д`Епере.

Француски генерал, а касније маршал, Луј Франше Д`Епере био је изузетно омиљен међу Србима.

Умро је 8. јула 1942. године.

У Београду му је подигнут споменик, а Булевар Франше д`Епереа, налази се на потезу од моста Газела до Ауто-команде.