ПОРЕД недостатка докумената за објашњење неких кључних догађаја у овој историји српског народа у доба Другог свјетског рата, штету наноси и вишак идеологије у истраживачким остварењима до сада.

Марксистичку до 1990., смијенила је једна гора послије тога. Прва је потискивала српско национално питање и религиозни тип грађанског рата из те историје, друга га претјерано наглашавала, да би у најновије вријеме почела да доводи у питање нацију као оквир и циљ догађања, у име нејасне потребе критике модерног национализма.

Једно од основних питања у овом истраживању је сумња да би било оправдано овај догађај називати револуцијом. Марксистичка идеологија, са склоношћу подржавања легенде да се радило о жељама да се створи друштво основано на критици старог власништва, потискивала је у страну чињеницу да је оружани отпор страној окупацији био главни унутрашњи садржај те историје. Управо је то разлог да би нека новија остварења у писању ове повести, најрадије тај израз заобишла у цјелини, навео је Милорад Екмечић, објавиле су Новости.

Ова наука је до вулгаризовања оптерећена дилемом ко је први упалио искру побуне 1941, комунисти или српски националисти. Истина је у чињеници да нису ни једни ни други дигли тај оружани отпор, него је он дигао њих. Kомунисти су били одвећ малобројни, па не изгледа упутно ни објашњавати како би само један члан те партије у Невесињском срезу могао да дигне на оружје тако силан народ. За четнике је основно питање: да ли се уопште смеју називати покретом у тренутку пред избијање побуне и за вријеме ње. То су биле добровољачке дружине, без књижевности, публикација и интелигенције, покрет без покрета.

Узрок побуне је, на површини, спонтани и масовни револт против покушаја да се српски народ на подручју новоуспостављене хрватске државе биолошки искоријени. Дубински узрок је чињеница да је сломом државе 1941. српски народ изгубио своју историју. Религија као вододјелница нације је прогутала не само сваки српски помен изван оквира Православне цркве, него се и та историја тумачи тако као да је сама та црква преваспитала неко друго становништво у српском духу.

Оправдано је називати покрет отпора 1941-1945. револуцијом. Основна борачка маса код комуниста и националиста подједнако су били сељаци. Побуна 1941. је отворила историјске капије њиховог похода у градове. Друштво малопарцелних сељака није више могло бити српска будућност. То је, у дубини, основа револуције 1941. Kао и сваки други рат, како вели Слободан Јовановић, Други свјетски рат је ојачао државу, на рачун слободног појединца и друштва. Без обзира на то ко је у револуцији побиједио, основни задатак у историји је био да побједник искористи државу као инструменат и ауторитет стварања нове урбане и индустријске заједнице.

У томе је комунизам имао неку предност, јер је из руске новије историје имао модел убрзане индустријализације на основама темељитог пљачкања села и аграрне основе. Тај задатак је у грчком и турском случају, нешто спорије

оствариван послије 1945, али је избјегнуто уништавање аграрне основе, па су и остварења остала хармоничнија. Геноцидни покушаји да се трагови српског народа западно од ријеке Дрине избришу био је основни подстицај односно узрок побуне.

Приликом потписивања капитулације Југославије, српска страна је предлагала да се у држави призна намјесништво. Тај покушај, да се држава и послије војног пораза очува, Нијемци су одбили и држали се правне основе дебелације (дебеллатио), начела да је противник у рату покорен.

Одатле су и сва рјешења доношена према вољи побједника, иза којих стоје потреба реалног стања ствари и, иза тога, дугорочни пројекти који се имају у виду за коначну побједу у свјетском рату, која је очекивана сломом Совјетског Савеза. Ти коначни циљеви су у тренутку капитулације били формулисани, али нису представљали и полазиште за ново уређење нових држава на рушевинама Југославије.

Реална ситуација је захтјевала да се поштује споразум којим је предвиђено да је уређење граница хрватске државе остављено савезничкој Италији и да ће се поштовати свако рјешење које она постигне. У основи, то је значило да ће се поштовати воља Ватикана, која је стајала иза паравана и била невидљива, али ипак одлучујућа.

Kоначни њемачки циљеви на Балкану су извирали из планова који се остварају од 1937. Према истраживању њемачког историчара Инга Хара (Наар 2000), Њемачка академија је 1937. добила задатак да испитује “народносне групе” (Волксгруппе) у Средњој Европи. Оне се класификују према односу и признатом положају у западној цивилизацији и држању према “нордијској великој раси”. Народи су подијељени на оне који имају право на своју територију и државу, или једно од тог двога. Словенски народи су били Восенстадинг, Јевреји и Роми су се морали иселити. Kатолици су имали предност ради менталитета антисемитизма и антикомунизма у традицији. Срби су у категорији Стаатенлос, народа који нема право на своју државу.

У “разговорима за столом” стенографским биљешкама послије вечере из времена рата, која је издата као посебна књига, Хитлер је Хрвате сматрао њемачким историјским савезником и предвиђао да ће у будућности давати гарду њемачког фирера. За Далмацију вели да ће бити њемачки туристички рај. Није требао свјетски рат да су постигли и једно и друго. У тим научним истраживањима предвиђала се и потреба “чишћења земљишта” (Дие Флурреинигунг), за њемачку колонизацију обрадивих површина. На Kриму и Украјини је била предвиђена обнова средњовијековне готске државе на том простору, са четири милиона досељеника, одмах послије побједе, и осам касније.

Нејасан је став према њемачким националним мањинама које су живјеле у Југославији.

Постојале су идеје о стварању једне дунавске земље (Донауланд!) са Београдом као “капијом и тврђавом Европе”, за коју би ова мањина била везана. Из Румуније су до 1940. повукли 200.000 Нијемаца, па постоји вјероватноћа да се рачунало на исти начин и са судбином војвођанских Нијемаца. Од 1943. повлаче се Нијемци колонизовани у вријеме Аустроугарске у Босни, а 1944. око 90.000 Немаца исељено је из Срема и Баната прије доласка совјетске армије.

Према овом би требало закључити да су решења о распарчавању Југославије, како су извршена по “Генералном плану” од 6. априла, а затим “Привременим смјерницама за поделу Југославије” 12. априла, била мотивисана потребом одржавања савеза са Италијом и нису сматрана коначним. Остављено је Италији да се споразуме са Хрватима о границама њихове државе.

БОСАНСKИ БЕГОВИ ПОСТАЈУ НОРДИЈЦИ

У БЕРЛИНУ је планирано да уз њемачки Рајх буду повезане Словачка, Чешка, Моравска, Хрватска и Мађарска. Била је високо на цијени теорија хрватских научника о готском пореклу Хрвата, иако је Хитлер питао свог изасланика за Балкан да ли су Хрвати Балканци.

Та теорија је постојала од XВИ вијека и односила се на племство, а не на нацију. Тек је Анте Старчевић 1868. израдио цијелу науку о томе да су Хрвати поријеклом једна супериорна нордијска раса, а босански муслимани њен најчистији дио. Старчевић се варао да су босански бегови датирали из раног средњег вијека, а не новајлије од османлијског Земљишног закона 1858.