Укупно 99 погинулих и 399 тешко рањених цивила, епилог је сталног гранатирања Добоја током протеклог рата.

Артиљеријског дјеловања са положаја такозване Армије БиХ из правца Добој-Југа и Добој-Истока нису били поштељени ни најмлађи, а неселективно гранатирање трајало је све до потписивања мира,

До данас нико није одговарао за страдање цивила, од којих неки нису били српске националности.

Добој су у мају 1992.године хрватске и муслиманске војне и паравојне снаге планирале да заузму и преузму власт, као што су већ биле учиниле у Броду, Дервенти и Оџаку, а циљ је био да се споје са Зеницом.

Један од учесника одбране града Мирко Стојчиновић рекао је Срни, а пренио РТРС, да се стално врши замјена теза ко су ослободиоци, а ко браниоци Добоја, те да су се за рат, кад се сагледају историјске документоване чињенице, припремали муслимани кроз паравојне организације “Патриотску лигу” и “Зелене беретке”.

“Браниоци овог града су његови становници и како ће неко бити агресор у свом селу? Шта су имали да траже припадници 103. дервентске бригаде и 103. ријечке бригаде у мом селу Ритешићу? Шта су имали да траже у Јоховцу? Шта

су имали да траже припадници `Патриотске лиге` и `Зелених беретки?”, упитао је Стојчиновић, који је члан Удружења “Браниоци Добоја 2. мај 1992”.

Према његовим ријечима, одбрана Добоја имала је хумани карактер по његово становништво у погледу војно-безједносног аспекта који је претходио 2. мају 1992. године.

“У Ритешићу је за Ђурђевдан нападнута кућа Новака Поповића, који је на кућном прагу убијен, преклан, ударен крампом у прса, са одсјеченим полним органом стављеним у уста и другим елементима геноцидне усташке кухиње”, рекао је Стојчиновић. Напоменуо да то спомиње због сталне замјене теза о томе ко је агресор.

“Како Срби могу бити агресор у селу Ритешић, гдје смо рођени, са прецима који су вијековима на том подручју, а гдје су дошли војници из Ријеке и наше Ритешићане католичке вјероисповијести претходно одвели на безбједно мјесто код Загреба, док су до темеља спалили српске куће, убивши девет цивила Срба”, навео је Стојчиновић.

Навео је да су “Патриотска лига” и “Зелене беретке” увелико вршиле припреме за борбене активности, иако је тадашњи предсједник Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић на све стране кукао како муслимани немају оружје и да се не спремају за рат.

Он је истакао да војно-безбједносну ситуацију Добоју у околностима треба сагледати кроз наредбе генерала такозване Армије БиХ Сефера Халиловића и генерала војске Хрватске Јерка Зовака.

“Халиловић 25. фебруара 1992. године у директиви Главног штаба `Патриотске лиге` саопштава да ове снаге броје око 120.000 наоружаних војника, потпуно су организовани – од водова, одреда до бригада, које ће временом порасти на 150.000 бораца када им се придружи око 30.000 бораца активних припадника МУП-а БиХ”, указао је Стојчиновић.

Стојчиновић је указао на чињенице изнесене у књизи “Рат у Босанској Посавини 1992”, коју је написао генерал војске Хрватске Јерко Зовак, који наводи да је 25. марта 1992. године формирана оперативна група “Посавина” са сједиштем у Бјеловару за координацију и двије тактичке групе – Орашје и Босански Брод за борбу у Посавини.

Стојчиновић је навео да Зовак у књизи, између осталог, наводи да су за борбена дејства увелико биле организоване и спремне седам бригада Хрватског вијећа одбране, међу њима 103. дервентска, 101. и 108. бродска, регуларне оружане снаге Хрватске попут ријечке, самосталне бојне Кораће и Свилај.

Он је рекао да је хрватска страна 29. марта разматрала рушење моста у Јоховцу између Дервенте и Добоја и да је тај мост непосредно након тога и срушен.

“Дервентска 103. и ријечка 108. бригада, чије је сједиште било у Комарици, непосредно уз добојско насеље Ритешић, успоставиле су комуникацијски правац Босански Брод-Јоховац с циљем да у потпуности затворе комуникацију Добој-Модрича и да, како су навели, војне снаге на Вучијаку пребаце на лијеву страну ријеке Босне и очисте је”, изјавио је Стојчиновић.

Он је истакао да је даљи развој ситуације на том подручју и потврдио да су те двије хрватске бригаде успјешно и спровеле зацртане задатке, на штету српског народа тог подручја.

“У Ритешићу је за Ђурђевдан нападнута кућа Новака Поповића, који је на кућном прагу убијен, преклан, ударен крампом у прса, са одсјеченим полним органом стављеним у уста и другим елементима геноцидне усташке кухиње”, рекао је Стојчиновић.

Стојчиновић је напоменуо да то спомиње због сталне замјене теза о томе ко је агресор. “Како Срби могу бити агресор у селу Ритешић, гђе смо рођени, са прецима који су вијековима на том подручју, а гђе су дошли војници из Ријеке и наше Ритешићане католичке вјероисповијести претходно одвели на безбједно мјесто код Загреба, док су до темеља спалили српске куће, убивши девет цивила Срба”, навео је Стојчиновић.

Указао је да је Добој већ почетком априла 1992. године са свих страна био окружен и у блокади. Са сјевера су то биле јединице регуларне војске Хрватске, Хрватског вијећа одбране и Збора народне гарде, у намјери да прекину комуникацију са Србијом и држе тај дио Српске у окружењу, што им је и полазило за руком све до чувене операције “Коридор”.

“Више од 20 разноразних бригада из Хрватске било је у Посавини. Споменућу само нека мјеста Бјеловар, Винковци, Пожега, Вуковар, Вировитица, Велика Горица, Дуга Реса, Нашице, Копривница, Стара и Нова Градишка, Дуго Село, Ријека”, навео је Стојчиновић.

Већ почетком априла непријатељ руши мост на ријеци Фочи у добојском насељу Јоховац, поставља барикаде и контролише пролаз кроз Јоховац, а недуго затим и потпуно блокира кретање.

Према његовим ријечима, са сјевероисточне стране или са десне стране ријеке Босне код Грапске, налазиле су се снаге “Патриотске лиге” ранга батаљона с дијелом снага у насељу Которско, који се увезао са јединицама Хрватског вијећа одбране.

“Колико су Срби тада били спремни говори податак да су хрватске снаге смјештене у Јоховцу и Которском несметано прелазиле у извиђање на Требавског страни, и у једном од њих заробили и ухапсили више цивила који су обрађивали своје њиве у Бушлетићу”, истакао је Стојчиновић и нагласио да је све већ тада указивало на озбиљност њихових намјера.

Са источне стране, Добој је био у потпуности блокиран из правца Тузле, док је јужни дио града блокиран већ код моста на ријеци Усори и онемогућена комуникација према Сарајеву.

“Ако се има у виду да се са јужне стране на град наслањају насеља са хрватским преџнаком попут Макњеновац и Миљковац, Уларице, Сивша, Алибеговци, гдје је дејствовала бригада Хрватског вијећа одбране – Добој је био у тоталном окружењу”, указао је Стојчиновић.