Децембар 1915. Србија пред колапсом, нападнута од три велике силе, Аустроугарске, Њемачке и Бугарске. Држава се измјешта са своје територије…

Мало их је тада било довољно близу да помогну. Ипак, покушаја је било. Један од таквих извели су Ирци. На српској територији. Ово је прича о њима.

Када је било јасно да Бугари крећу све јужније, не би ли опколили српску војску у повлачењу, на граници Краљевине Србије и (у Великом рату тада неутралне) Грчке, ирска Десета дивизија, састављена од око 8.000 добровољаца, код села Костурино је покушала немогуће. Да заустави цијелу једну бугарску армију. Од 99.497 људи.

Само, гдје су се уопште налазили ти Ирци? Лијево од њих су Французи гледали да буду најближи угроженим Србима, штитећи им повлачење, а ирска дивизија је покушала да спријечи продор кроз једини планински пролаз у Вардарској долини који је Бугарима значио. Хтели су да опколе Србе и да Нијемцима обезбиједе пругу Берлин–Константинопољ (Истанбул), како би се помогао савезник, Турска.

А Ирци су се у Солун искрцали у љетњој опреми, право послије сопственог покоља код Галипоља, у саставу британских империјалних трупа којима је дат у задатак да овлада свим тим морско-копненим, а стратешки важним тачкама на светским раскрсницама.

Тако то, ваљда, са империјама и иде, док их не дочека неко одлучан, као што су Турци то били код Галипоља. И, у поменутој љетњој опреми Ирци су и стигли у новембру у околину Костурина. До бугарског напада више од хиљаду Ираца однешено је у болнице, због промрзлина.

Па опет, када је страшан бугарски напад почео, а требало је бранити висораван окружену високим врховима (што само по себи представља тежак положај), и то висораван толико камениту да је најдубљи ров могао бити 60 сантиметара, (што никако не штити довољно од артиљерије а и снажне пешадијске ватре), Ирци нису побјегли главом без обзира.

Дошли су да помогну Србима, и – остали су гдје је требало.

Када је напад почео, заборавили су на змије о којима су писали родбини, заборавили на децембарску планинску балканску хладноћу. На огромну снагу непријатеља. Само у првом удару, у борби прса у прса, 138 Ираца из петог, даблинског батаљона, оставило је свој живот на тада још увек неокупираном српском тлу.

У три дана борби, тај ирски батаљон је са 1.042 спао на 565 војника. Ништа боље нису прошли остале ирске јединице. Јер ништа мање храбрије нису ни биле, преноси Јужна Србија инфо.

Када је команда видјела да је даљи отпор узалудан, јер је (и поред храброг држања Француза, којима је погинуло 1.804 војника), огромна бројност омогућила Бугарима да се увуку између двије савезничке војске, али и да зађу кроз разруђене спојеве ирских јединица, наређено је француско-ирско повлачење.

Бугари су тријумф славили уз трубе и сигналне ракете, Нијемцима су у наредна два дана обезбиједили сигурно функционисање пруге Берлин – Константинопољ, а Срби су успјели да, уз неколико бравура сопствених снага, да се домогну обале, а онда, кроз нову Голготу, Крфа…

У славу Ираца који су се борили да би Србија опстала – тамо негдје код Дојрана и дан данас стоји келтски крст. На њему пише „У знак сећања на оне из Десете ирске дивизије који су пали на Галипољу, а дали животе у одбрани Србије, а и у славу свих Ираца који су дали своје животе у Великом рату“.

На бранику Србије, страдало је око пет хиљада ирских ратника. Недавно је једна од улица у Београду понијела име Ирска десета дивизија.