НОВОСТИ

И ЈАВНО И ТАЈНО, А УВИЈЕК ПО СРПСКИ: До 1919. наш народ је славио православну Нову годину, потом је била “штетна”, а од 1945. и забрањивана

02/02/2023

СРПСКА Нова година, Мали Божић, прави је народни српски празник, упркос упорним покушајима разних власти од 1919. да ово празновање прогласе за заостало и неевропејско, или да га поистовјете само са формалним обиљежавањем 1. јануара по јулијанском календару, који користи православна црква.

 

 

Тачно је да Срби дочекују Нову годину по црквеном календару усвојеном на Никејском сабору 325, где је рођено православље, али овај датум Срби су, у складу са својим карактером, претворили у празник очувања идентитета, подсјећају Новости.

 

Као што су у 13. вијеку послије крсташког освајања Византије остали једини православци на Балкану јер су се други поунијатили, тако су данас једини на Југоистоку Европе, уз монахе Свете Горе, који нису прихватили да славе православне празнике по римокатоличком календару, који је обзнанио папа Грегор 1582, од када га користи западни свијет.

 

Срби се без проблема владају по том мјерилу времена у пословном животу, али пошто православље сматрају дијелом идентитета, одбијали су да жртвују и мијењају “свој народни” календар и под претњом робије и батинања у СФРЈ. Од обнове државности у устанцима до краја Великог рата, у православној Србији се службено користио јулијански календар, па није било доцнијег парадокса да “међународну” Нову годину славимо прије “српског” Божића и Нове године. У Кнежевини и Краљевини Србији празници су слављени када им је било вријеме: Бадњи дан 24. децембра старе године, Божић, мирно и породично, слиједећа три дана. Новогодишњи Мали Божић се празновао опуштеније и у ширем друштву.

 

– С новом годином пробудио се код нас друштвени живот. Весеља започињу, пријатељи се састају у приватним друштвима, веселе се и у пријатној забави проводе. Куд год да се окренеш, од свуда ти свирка уши заглуне – пренео је новогодишњу атмосферу 1. јануара 1847. репортер “Србских новина”.

 

Црква је у првом новогодишњем дану славила Светог Василија Великог, једног од највећих светитеља православља, па је на трпезама био обавезан “малобожићни колач” – василица. Указом кнеза Александра Карађорђевића из 1850. Нова година је уврштена у државне празнике, а 1. јануара 1851. новине су донијеле вијести о дочеку у тадашњем пријестоничком високом друштву.

 

– Синоћ, уочи Нове године, а по закљученију старе, господин руско-императорски конзул у Београду, г. ђенерал Левшин давао је у своме конаку вечерњу забаву на којој је најотменије друштво присуствовало. Како сат избије дванаест, домаћин напи својим гостима здравицу, поздрављајући их сретним новим љетом – извјестио је репортер “Србских новина”.

 

Коста Н. Христић је у “Успоменама старог Београђанина” описао како је 1865. одржан новогодишњи бал Кнеза Михаила. Престоница је била завејана, па је ескадрон коњице у широком фронту пројахао неколико пута и пропртио пут, којим су гости стизали до Старог двора, гдје их је кнез дочекивао стојећи насред салона у фраку са руском лентом бијелог орла, док је кнегиња Јулија примала честитке сједећи на канабету са дамама.

 

– Кнежеви гости били су из свих редова грађанства: трговци у оделу европском или “турском”, како се онда носило, жене у српском одјелу са тепелуцима, пушћулима, бајадерима и нискама бисера или дуката, младе жене и девојке у широким кринолинама… На дворске балове позивани су у то доба поред београдскога паше још и виши аустријски официри из Земуна и Панчева и они су сматрали за велику чест да буду гости Кнеза Михаила и Кнегиње Јулије – забележио је Христић.

 

Високо српско друштво трудило се да Нову годину дочека на што европскији начин, а народ се држао куваног вина и ракије, василица, богате вечере и турнеје по кафанама 1. јануара.

 

Србе тешко страдале у Великом рату бринуо је голи опстанак, а не календарско питање послије 1918, када је Србија постала дио Краљевина СХС, у којој је велики дио становништва дочекивао Нову годину по римокатоличкој, грегоријанској рачуници. Није било никаквих протеста ни 1919, када је Краљевина СХС за ванцрквене сврхе усвојила нови грегоријански календар. Штавише, СПЦ се тада залагала за усклађивање календара и за то је ангажовала великог научника Милутина Миланковића. Срби су почели да сумњају да се нешто ваља иза календара 1923. када је из Загреба неувијено поручено да су православна славља штетна и да их треба укинути јер ће то приближити Србе римокатоличанству.

 

– Трговинско-обртничка комора из Загреба поднијела је 12. 2. 1923. представку Министарству социјалне политике о потреби изједначења календара с обзиром на штете које по привреду производи слављење вјерских празника по два календара. Комора је сматрала да би изједначење календара утицало и на смањивање вјерских разлика у земљи. Противници промјена у православној цркви плашили су се преласка на нови календар због унијаћења – наводи историчар др Радмила Радић.

 

Захтјеви идентични онима које су испоставили загребачки “трговци и обртници” почели су да стижу из хрватских градова, гдје су били јаки центри фратарског реда фрањеваца, носилаца хрватског шовинизма и идеје да у Хрватској и БиХ нема српског становништва, већ само поправослављених Хрвата. Чашу календарског незадовољства прелио је захтјев новокомпонованих српских богаташа, ратних профитера да се календар подеси да Божић и Ускрс падају увијек у дане викенда, да не би имали губитке због празника. Срби су као одговор почели да старокалендарску Нову годину празнују као “опозициону” и националну пркосно и јавно иако није била државни празник. Прва јавна прослава српске Нове године организована је у београдској “Касини”, а слиједећих година су се придружиле све престоничке кафане, биоскопи, домови ратника-инвалида…

 

Тако је општеправославни 1. јануар постао српски празник одбране идентитета.

 

ВЕСЕЛИ ПРАЗНИК МАЛОГ ЧОВЈЕКА

 

НОВИНСКИ извјештаји свједоче да је и међуратно доба имало своје “другосрбијанце” у друштвеној елити, којима је традиција била “демоде”, па престонички репортер 1939. извјештава да је “православна Нова година, празник малог човјека, весело дочекана на периферији”:

 

– Православна Нова година као да не смјењује само своју календарску посестриму. Она смјењује и публику. Две нове године имају и два своја засебна свијета. Једна се забавља по календару – у центру, а други по православљу – на периферији. Кажу да је православна Нова година празник малог човјека. А мали човјек када празнује умије и да се весели.

 

 

ПРОСЛАВЕ У ПОЛИЦИЈСКИМ АРХИВИМА

 

ИЗВЈЕШТАЈИ о прослављању српске Нове године после 1944. не постоје, осим у полицијским архивима. Југословенске комунистичке власти кажњавале су свако обиљежавање 1. јануара по јулијанском календару, због чега су чак и они рођени тог дана славили рођендан кришом. У Архиву Југославије су сачуване стриктне наредбе да се новогодишњи поклони повлаче из рафова у вријеме “вјерских празника”, под којима су се подразумевали само православни Божић и Нова година, али не и католички. Постојала је и стриктна наредба да 13. јануара кафане морају да се затворе најкасније до 22 сата.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести