Рођен у властелинској породици, архиепископ Данило II је већ као младић био са службом на двору краља Милутина, у својству унутрашњег дворанина, из одабране групе младих људи којима је била дужност да у свечаним приликама стоје око краља.

Посматрајући их насликане, у цркви св. Димитрија у Пећи, на фресци једног сабора, не може се не запазити да су отмено изгледали ти унутрашњи дворани, онако млади и једнаки, дуге косе срезане над челом и с рукама на прсима, у одијелу свијетлих боја и раскошних орнамената.

У дворској служби Милутиновој млади Данило – не зна му се световно име – није трајно остао, наводи Башта Балкана.

Тражећи успјех на другој страни, он се у манастиру Кончулу на Ибру замонашио и, послије неког времена, прешао у Пећ, гдје га је архиепископ Јевстатије И произвео за презвитера и узео га к себи у ћелију.

Заменивши краљевски двор архиепископским двором, једнако познат владаоцу и управљачу цркве, а паметан, лијеп и ријечит, Данило буде изабран (1306) за игумана манастира Хиландара, кроз који је, већ вијек један, пролазила елита српског монаштва.

Колико се надао, није одмах нашао у Светој Гори „велику тишину смијерног мудровања“, како Свету Гору назива његов ученик: тек што је у њу приспио, имао је да издржи насртаје разузданих „крсташких“ каталонских чета, које су три године нападале и пљачкале светогорске манастире – Данило је имао више посла као ратник него као игуман.

Пробивши се кроз опсаду, пренио је у Србију манастирско благо и драгоцијености, па се тим несигурним путевима кренуо натраг, али се у Хиландару није могао одржати, него се морао склонити у други један манастир.

Па и по повратку у Хиландар, није био дуго игуман, него га је на том мјесту заменио Никодим, који ће му отад бити сталан такмац; сâм се повукао у Карејску ћелију.

У том му стигне позив од краља Милутина да му се нађе на руци у борби око пријестола и Данило се опет нађе у својој земљи, гдје буде постављен за епископа у Бањској. За четири године које је провео на том мјесту (1311 – 1315), помагао је краљу да се одржи на власти и подигне цркву св. Стефана.

По Милутиновоу учвршћењу на престол и смрти краљице мајке Јелене, Данило по трећи пут оде у Свету Гору, ни сада не на дуго. Као кандидат за архиепископа, врати се у Србију, али не буде он изабран, него Никодим, а њему даду (1317) да упавља хумском епископијом. Сиромашна хумаска епископија није му се свиђала и он по четврти пут пође у Свету Гору, из које се вратио тек када је Никодим умро и он био изабран на његово мјесто (1324).

На архиепископском престолу Данило је остао четрнаест година и, не престајући учестововати у давним пословима и дворском животу, развио једну од највећих активности коју је видјела српска црква на пољу организовања установа и обнављању и подизању цркава и манастира. Сахранивши три краља – Драгутина, Милутина и Стефана Дечанског – а крунисавши четвртога, Душана, архиепископ Данило ИИ је умро, не напунивши седамдесет година живота, 19. децембра 1337. године.

Преузето из књиге Милана Кашанина „Српска књижевност у средњем вијеку“, Београд, 1975.