У историји српској забиљежена су имена три издајника, сва тројица са именом — Вук. Кад је Свети Сава уређивао трећу власт у српском народу, Вукан се јавља као издајник. Кад се Лазар борио на Косову Вук се јавља као издајник. Кад је Карађорђе водио устаничку борбу, Вујица се јавља као издајник. У одсудним часовима сви ови вукови показали су се као лисице.

Но сви пресудни догађаји у историји свијета имали су своје издајнике. Прототип свима њима јесте онај Јуда који је Бога издао. Не може ни бити нико издајник свога народа и правих народних вођа ко најприје није постао издајник Бога.

Да ли је велики господин Вук издао на Косову свјесно или несвјесно, то је безразлично. Без сваке сумње, прије него што је издао свету војску Косовску он је морао издати народне идеале у души својој. Морао је избацити из своје душе народне идеале, и на мјесто тих, светих и небесних идеала, испунити душу своју земљом.

Ја не вјерујем, да у Југославији данас има свјесних издајника. Али се бојим, да их има несвесних.

То су они који теже да Косовску идеологију одбаце, Косовску Књигу поцијепају, Косовску Науку погазе.

То су они који без страха Божијега стварају раздор у народу, да би се они истакли као судије међу завађеним, ради труле славе и труле добити.

То су они код којих је самољубље јаче од љубави према народу, од љубави према Србима и према Хрватима, од љубави према Краљу и Отаџбини.

То су они који личе на великаше пред Косовском битком, на великаше који су дробили царство на комаде и отимали се о власт и част док је азијски султан стајао на граници са својом фанатичном војском.

То су они за које је часни крст сувише тешко бреме а слобода златна сувише крупна монета.

Ми их не можемо именовати по имену као што је Милош именовао Косовског издајника на царевој вечери. Можда се и они сами не оснећају као издајници. Таква им је школа; тако васпитање, супротно косовској науци.

Али прије него што падне клетва Краљева и клетва народна на њих и на дијецу њихову ми их позивамо на покајање. У име Светога Саве, и у име Косовских витезова и у име српскохрватског народа ми их у овоме драматичном часу свјетске и наше историје позивамо, да се покају. Да промјене своје мисли и своје срце. Да се поврате народним идеалима. Нека почну зидати гдје руше, и мирити гдје завађају, и уздизати гдје обарају.

Нека обрадују и нас и сав народ југословенски својим покајањем и повраћајем на прави пут. Па онда нека заједно с нама пођу, да у духу и мислима честитамо крсну славу честитоме кнезу. Нека заједно с нама, у духу и мислима, вечерас поседају за трпезу кнежеву, само сви ближе Милошу него Вуку, наводи Башта Балкана.

У дну софре, на посљедњем мјесту, сједео је први витез Косовски! Каква красота и величина у скромности! Ево најпотребније поуке за наше дане и наше људе. Ево једног нарочитог листа Косовске науке, који у мало нисмо заборавили, а који је нашем охолом времену неопходан као ваздух.

Ево сјајног примнера, на коме се и у нашој историји, у њеном најдраматичнијем чину, обистинила она ријеч Христова: Многи ће бити први – посљедњи, а посљедњи – први, навео је својевремено владика Николај Велимировић.