Једна од највећих операција у Првом свјетском рату, пробој Солунског фронта почео је у рану зору 14.септембра 1918.гдине.

На Солунски фронт чија је дужина била неколико стотина километара, српска војска је пребачена већ на прољеће 1916. године, одмах послије опоравка на Крфу и преласка албанских гудура пешке.

Како је изгледао пут српских добровољаца од САД до Солуна до детаља је описао Митар Крстић, печалбар у Индианполису, из села Живињане, код Призрена, који је одлучио да буде добровољац послије предавања 1917. у једној сали у Вашингтону, подсјећа Информер.

– Сала хотела је била препуна наших радника, а многи су плакали када је поручник Перуновић говорио о тешким мукама које наш народ доживљава, као и о голготи преко Албаније.Послије је позвао све оне који желе да се упишу у добробољце за Солунски фонт – детаљно је сјећање овог Солунца.

Велики број је то урадио, па су ускоро пребачени у Квебек, гдје је одржана и двонедјељна обука, док су чекали да брод крене за Европу. Најприје су пристали у Француску, а затим у британске луке Лондон, Ливерпул и Саутхемптон. У Лондону су су свечано дочекани на улицама, гдје је била организована музика, а добровољцима су дијељени цвијеће и ордени.

– Међутим, никада не могу заборавити дочек у Марсеју, у Француској, гдје се није могла чути ниједна друга ријеч осим „Живјела Србија“. За вријеме смотре, док је музика свирала, полиција је морала да иде испред нас, јер је маса бацала цвијеће и клицала, а много дјевојака је силазило да нас пољуби – опсио је дочек у Марсеју Митар Крстић.

Српски добровољци су послије пребачени у Бизерту, а на Солунски фронт су стигли 28.јануара 1918., тачно шест мјесеци послије поласка из Квебека. До почетка пробоја обучавани су војничким вјештинама.

– Наша опорављена браћа су једва чекали да ударимо на Бугаре и Нијемце, а исто тако и ми, који смо жељели да што прије ослободимо отаџибину и видим своје. Морал је још више био на вишем нивоу када је објављено да је на Солунски фронт стигло нас, 25.000 добровољаца- казивао је Митар.

Српска застава понову у Београду

За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше Депере. Српска војска била је подијељена у двије армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић.

У незаустављивом јуришу српска војска је, не жалећи животе и не гледајући на губитке, за 45 дана прешла око 600 километара потискујући непријатеља и ослобађајући земљу. Првог дана новембра српска застава се поново завијорила и у Београду.

Када је борба почела, трећег дана офанзиве јединица у којој је био Митар је била засута гранатама. Погинуо је и рањен већи број војника, а он је тешко погођен у руку. Пребачен је у француску болницу код грчког града Верни. Када је отпуштен, наши су већ ослободили Скопље и јуришали према Београду, а он је добио „три недјеље боловања“.

– Када се завршио рат као да су све муке заборављене, али и они који су дошли на власт заборавили су нас који смо крварили. Када сам се мало опоравио, због сиромаштва и потребе да се подигне породица и не живи више у сиромаштву, поново сам отишао у печалбу у Америку – наводи у занимљивом запису Митар Крстић, Солунац из околине Призрена.

Сјећања записивао у свесци

Митар Крстић је своја сјећања записивао у свесци, када је већ био у дубокој старости. Без икакве биљешке или сличног подсјетника, или било чије сугестије, до детаља је непрогришиво записивао сва мјеста, имена, догађаје, успомене, везане за његов живот. До тога да је знао колико је ока вина потрошено за жендибу сина и удају три кћери, меса поједено, ракије попијено… Све то више деценија касније, од кад се десило. Преминуо је у 92. години.