Ниш је ипак био спашен, великом дипломатском борбом Јована Ристића на Берлинском конгресу.

Навршило се 145 године од ослобођења Ниша од турске окупације, након Другог српско-турског рата (1877/78).

Краљ Милан Обреновић (тада кнез), свечано је ушао у град 11. јануара 1878. године, чиме је окончана петовијековна турска окупација овог српског града.

Иако се колебао испрва, краљ Милан није могао да одоли притисцима јавности да уђе у рат са Турском. Кнеза Михаила, који је сматрао да Србија није војнички спремна, непрестано су оптуживали за оклијевање и неодлучност да уђе у рат. Што је још апсурдније, он је оптуживан да није смио дипломатским путем добити градове од Турака 1867. већ искључиво војничким. Нажалост, Михаилове стрепње су се показале исправне, јер је Србија доживјела војнички слом у Првом рату са Турцима (1876/77), након катастрофе код Ђуниса.

Рат није био дипломатски припремљен, те је и стање на политичком плану било веома лоше: “балкански савезници” (Грчка и Румунија) остали су неутрални; Срби у Босни и Војводини, остали су све вријеме рата мирни; а оно што највише поражава је накнадно сазнање да се српска савезница – Русија, иза леђа договорила о предаји Босне и Херцеговине Аустро-Угарској (Рајхштатски споразум 1876, Будимпештанска конвенција 1877), иако је знала да је Босна и Херцеговина примаран разлог уласка Србије и Црне Горе у рат.

Међутим, након наговора Русије и цара Александра ИИ, Србија крајем 1877. опет улази у рат, након којег ослобађа своје јужне крајеве и градове Ниш, Лесковац, Прокупље, Врање и Пирот, подсјећа Србија Данас.

Убрзо након ослобођења, Руси су намјеравали да предају Ниш Бугарској, након чега су услиједиле чувене Миланове речи:

– Када Руси начине још једну Ћеле-кулу од српских глава, и ову моју поврх њих метну, тек тада ће Бугари добити Ниш. Српска војска неће напустити Ниш, па све и да је руска војска нападне! Ми знамо унапред да исход тог сукоба неће бити повољан за нас, али ће свет видјети један призор који није уобичајен за односе међу савезницима.

На томе се Русија није зауставила. Русија као побједница у рату са Турском, закључује Сан Стефански мир, који предвиђа стварање Велике Бугарске на рачун српских територија.

Иако поједини историчари тврде да су Срби оклијевали да уђу на вријеме у рат, како би помогли наступање руске војске кроз Бугарску, те су зато били територијално кажњени, генерал Бобриков, руски аташе у српском штабу, јасно оповргава такве тврдње. У својим “Ратним успоменама”, он пише:

– Српски штаб је слиједио инструкције руског штаба чак и онда кад оне нису биле у сагласности са посебним интерсима Србије. Битке српске армије код Ак-Паланке и Пирота донијеле су армији генерала Гурка несумњиву и битну помоћ. Српска армија је један значајан дио армије Мехмед Паше привукла на себе и при свом даљем напредовању ка Софији читаву турску резерву и тиме омогућила Гурковом корпусу пријелаз преко Балкана. 16. децембра, Срби су освојили Пирот, а 17. децембра, руске трупе су већ могле да се спусте са Балкана у долину. По правди, Србима треба одати почаст што нису чекали да наше трупе пређу преко Балкана. Мора се признати да су без било каквих скривених тежњи настојали да се покажу као корисни савезници и због тога добровољно су кренули у напредовање. У сваком случају мора се рећи да су Срби задатак који смо им задали извршили у потпуности и правовремено…

Згранут писмом којим га команда именује за гувернера Ниша, који је предвиђен да буде предат Бугарској, генерал пише:

– По овом писму читава земља коју је српска армија освојила посматрана је као дио Бугарске. О томе се говори као о једној чињеници у погледу које нема никакве сумње. Србија се ниједном конвенцијом није обавезала да своја територијална проширења уступа било коме. Једино и само кроз запрепашћење које је идеја стварања једне идеалне Велике Бугарске створила код нас, може се рећи да је такође постојала и спремност дати Ниш Бугарској.

Ниш је ипак био спашен, великом дипломатском борбом Јована Ристића на Берлинском конгресу, који је сазван због незадовољства западних сила одлукама Сан Стефанског мира.

Међутим, остао је горак укус у устима након пропасти националног плана о уједињењу са Босном и Херцеговином и ослобођењем Косова.

То разочарење у националне наде, савезништво и реалну снагу српског корпуса, најбоље је осликао Јован Јовановић Змај, чувеним стиховима:

– И свршено је – маћијском мјером,

И потписано злаћаним пером,

И прослављено господским пиром,

И српска пропаст зове се миром,

И црвак нема коме би с’ вајк’о,

Хвала ти, хвала српска немајко!