Зашто Срби славе славу?

Крсна слава породице и дома је обичај који постоји само у Срба.

Крсна слава као појам први пут је забиљежена 1018. у Охриду, четири године након пропасти Самуиловог царства, али као обред датира још из времена почетака покрштавања Јужних Словена крајем 8. вијека, за владавине кнеза Мутимира.

Првобитно је то била храмовна слава цркве подигнуте у част неког светитеља. Један вијек касније, захваљујући хришћанским мисионарима Ћирилу и Методију, касније њиховом ученику и првом словенском архиепископу Клименту, као и деведесетшесторици његових ученика, који су у покрштавању паганских племена прагматично нудили хришћанске свеце као супститут кућних богова – заштитника породице, братства и племена, годишња вјерско-породична светковина добила је колико-толико хришћанска обиљежја.

То је разлог што се ранохришћански свеци: Јован, Никола, Ђорђе, Димитрије, Параскева, Алимпије, Стеван Првозвани… најчешће светкују. Данас, наиме, на попису светаца заштитника има преко стотину имена, али у вријеме покрштавања Словена и других паганских племена избор није био предугачак.

Иако су мисионари проповедали нову религију по свим словенским земљама, крсна слава као централни породични празник до данас се одржала само на западном Балкану. За то је заслужан први српски архиепископ Сава, који је у складу са 15. каноном Првог васељенског сабора 325. године у Никеји („Уништити обичај који се противу апостолскога правила у појединим мјестима укоријенио“) литургијски систематизовао преименоване паганске кућне богове. Како је тада прописан, црквени обред остао је (скоро) исти до данас, уз малу „дораду“ митрополита Србије Михаила 1862. године.

МОНОТЕИСТИЧКИ ПАГАНИЗАМ: Сврха нових одредаба, забрана приношења жртава у крви, као и приређивање гозби код храмова, била је да се многобожачки ритуали, прије свега приношење жртве у крви, прекину и успоставе нови, који би били у складу са новом, хришћанском религијом. Тако, прописано је да се у црквама може прослављати спомен на светитеље само онако како то хришћанима доликује, да се земаљски плодови – жито, хљеб, уље и вино – могу принети ради благослова, а не ради приношења жртве и гозбе.

Обичај приношења жртава, међутим, није се искоријенио. Иако су примили хришћанство, многи су и даље наставили да приносе жртве заштитницима свога дома и своје породице – хришћанским светитељима, као што су и раније у идолопоклоничко вријеме чинили: животиња која је била намијењена као жртва светитељу догоњена је црквама код којих је и клана, а њено месо служило је за гозбу. Тај обичај одржао се до данас, додуше не у црквеним портама, већ у домовима свечара.

Поглавари других помјесних цркава пропустили су то да учине, па је крсно име временом преименовано у лични празник – имендан, односно рођендан, а обредно сјећање на „вјеру праотаца“, на паганство, остало је да живи само на територији коју канонски „покрива“ Српска павославна црква.

КАКО ЦРКВА КАЖЕ: Слава је молитвено прослављање једног светитеља као заштитника једне породице и њеног молитвеног заступника пред Богом. На дан своје славе, породица још ревносније него иначе прославља и молитвено велича Господа, још усрдније него иначе моли се своме светом заступнику да молитвено посредује пред свемилостивим господом за милост и благодат његову, за спасење и вјечни живот. Молитва је сусрет и заједница љубави свечара са свим православним хришћанима у свом мјесту и учествовањем на светој литургији изражава „васцело“ јединство Цркве Божије.

Богату трпезу може спремити онај који има: тада треба да се сјети свих који су у биједи и невољи и да им помогне колико може и само тако доживјеће душевни мир, спокојство и задовољство.

Само треба, препорука је, разликовати битно од небитног: одвојити прослављање светитеља од гозбе, славу од весеља; слава се мора прослављати са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића.

Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сјећати живота и дјела свога светитеља кога славе, упоредити са његовим животом и дјелима свој живот и дјела, да свој живот подешавају према светитељевом примјеру: тиме ће најбоље и најљепше прославити, заштитника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом. Славу треба славити увијек, у срећи и у несрећи, у радости и у жалости, у богатству и у сиромаштву.

За славску свећу, колач, мало црвеног вина, кољиво, тамјан и зејтина колико је за кандило потребно требало би да се у току године свако постара и спреми и да се тако кроз молитвену успомену одужи своме светитељу, а ако свечаре задеси жалост, слава се слави са свим обредима али без гостију и званица, подсјећа лист Време.

Слава се слави највише четири дана. Први дан је Навечерје, односно вечерња служба у цркви и бденије пред празник. Други дан је светковни дан, односно Слава: почиње јутарњом литургијом послије које свештеник са свечарима ритуално сијече колач и освећује жито, а свечар за узврат прилаже цркви дарове: тамјан, зејтин и вино или новац – колико има и колико може.

Светковина се потом наставља у свечарској кући, за трпезом и са оним „што је Бог дао и домаћин припремио“. Сви честитари прво се послужују кољивом, затим свим осталим благоутробијем редом. Госте за трпезу домаћин распоређује по старешинству, а чело стола је резервисано за свештеника. Ако колач није резан у цркви, што прелази у обичај, то ће бити учињено пред ручак.

На славу се гости не позивају, односно ако нису родбина, позивају се само једанпут: „Славимо тај-и-тај дан, па изволите“. Долазак на славу је обавеза, изостанак изискује извињење, а ако неко изостане два пута заредом сматра се да је пријатељство развргнуто, односно да се неко неком озбиљно замјерио. Домаћин коме гости мањкају морао би да се замисли.

На други дан славе – Патерице, Крила, Женску славу, Појутарје – долазе рођаци и пријатељи који светкују истог свеца, односно одиве – женски огранци породице и њихово потомство. Трећи дан је Окриље, када су врата отворена свим знаним и незнаним честитарима, у народу познатим под описним именом „драги гости, разиђите се“.

Када нека слава падне у вријеме поста, на трпези се не би смјела наћи мрсна јела: спремање мрсне хране за славе у посту је велик и погубан гријех. Боље је, званични је став Цркве, не славити него правити „јавну саблазан и наводити на гријех друге да мрсе о празницима на дане који су по црквеном календару посни“.

На том мјесту, теоријски, настају проблеми: Никољдан, најзаступљенија слава на овим просторима, сваке године је црквенокалендарски у божићном посту.

У пракси проблем и не постоји: пост је, теолошки гледано, света тајна која је на одговорности сваког појединца вјерника – ако га не поштује, са тиме ће се суочити судњега дана. На свечару је, дакле, коме ће се приклонити: Христу или Бахусу.

Свештеник ће, можда, упозорити домаћина да мрсна јела нису примјерена у посне дане, можда и неће, можда ће се и мрса на посни дан прихватити, јер и он је човјек. У сваком случају, обред ће обавити, јер све је у славу Бога: свештеници њему служе, али раде за хонорар. Колики ће хонорар бити, опет теоријски, зависи од домаћина. На питање колико је примјерено приложити, уобичајен одговор је „колико имате“, уз опаску да „неко да двадесет, неко педесет, а неко, Бога ми, сто и више – евра“.