Без обзира на тренутну ситуацију, Косово и Метохија остаће српски заувијек. Да је то воља Божија, свједочи и слиједеће чудо Светог Јована Руса, ратника и чудотворца, једног од најпоштованијих светитеља у Грчкој, чије се мошти налазе у цркви на Евији, коју је недавно спасао од пожара.

Он се приказао грчким вјерницима у мају 1999, и облачећи униформу српске војске, рекао: „Морам у Србију. Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због своје вјере у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари.”

„Прво бјеше пламен. У позадини језив звук сирене, као завијање рањеног вука у високој ноћи, на крају свијета. У полумраку би повремено бљеснула страховита експлозија. А онда опет само пламен у ноћи.

Човек, леп, стасит, нема више од четрдесет година, клечи на поду штале. У дубокој је молитви, затворених очију, међу прстима пребира бројаницу. Око њега су животиње, кротко спавају. Нешто ме доводи на врата те штале, као по позиву. Застајем на улазу, посматрам. Хоћу нешто да питам, али не могу да изговорим ништа. Знам да ми слика улива неки спокој. Наједном, животиње се пренуше, коњ се придигао и упитно гледа човјека.

Човјек отвара очи, полако устаје. Скида своју похабану радну одећу, са зида, са неког чивилука ваљда, узима маскирну униформу. Облачи је. На његовом рамену видим зашивен знак са двоглавим бијелим орлом, однекуд ми познат. Тек тада човјек подиже очи к мени, погледа ме.

– Морам у Србију – рече. – Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због вјере своје у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари, опет би да га распињу и черече. Ђаво се опасно заиграо. Морамо браћи помоћи, сви, оним најјачим што имамо.

Коњ сам приђе, човјек хитро узјаха. Пре но што ободе коња, окрете се и рече још:

– Посвједочи. Знаш већ гдје и коме.

Да, оче, то је човјек који нас гледа са ове иконе. Свети Јован Рус.”

Свештеник у Цркви светог Јована Руса у Прокопиону, Новом Прокопиону, у брдима грчког острва Евија, већ трећи пут за четири дана слуша опис истог сна. Износе му га различити људи, са три удаљене стране грчке земље, који су сами дошли на Евију, у овај храм, да баш ту посвједоче. Крај је маја 1999. године. Више од два мјесеца деветнаест земаља Североатлантског пакта бесомучно бомбардује малену православну Србију. Гађају породилишта, школе, мостове, путничке возове, редакције, пијаце на пазарни дан, центре вароши, електроенергетска постројења, складишта хемијске индустрије. Користе пуњења са осиромашеним уранијумом и обогаћеним лажима, касетне и графитне бомбе, свакојака смртоносна и тровачка чудеса. Али мала христоносна земља, подвижничка и херојска, не одступа. Не одустаје од себе.

Старешина Цркве светог Јована Руса у Прокопиону пажљиво је саслушао сва три путника из далека. Потом је наложио да се служе молебани светом Јовану Русу, чије нетљене мошти почивају у ћивоту насред храма. На недјељним литургијама мошти ће бити отворене.

Свједочење сопственим животом

Житија има више и у битноме се поклапају. Ослањамо се овдје на оно које се записао Фотије Кандоглу (ТхеОртходох Њорд, јун–јул 1967).

Јован је рођен на југу Русије, у побожној и скромној православној породици. Борио се у рату против Турака 1711. године, још веома млад. Бива заробљен и одведен у ропство. И његова вјера, као и других заробљених хришћана, тада је стављана на тешке испите.

Мучени и изгладњивани, под претњом смрћу, неки су се одрекли Христа, али не и млади Јован. Напосљетку, купио га је неки ага, коњички командир из Прокопиона. Иако га је и ага приморавао да се одрекне своје вјере, младић бјеше чврстог духа и не подлеже. Радио је у штали, гдје је и спавао. Младићева храброст, доброта, непоколебљивост, благост, временом су омекшали и агино срце, па му је понудио бољи смјештај и храну. Али Јован је желио да остане у штали, у својој осами и подвизавању. „Јео је врло мало, молио се готово непрестано. Спремао се и сваке недјеље причешћивао у оближњој цркви, знајући да без силе Христове неће моћи да издржи на путу праве вјере. Ноћу би кришом одлазио и бдио у припрати цркве. Бог је наградио труд његов, преко њега благословио је чак и његовог господара Турчина…”

Житије вели да се ага обогатио, добио дјецу коју дуго пре тога није могао да има, Јован му је и живот спасавао више пута. Посебно је занимљива једна прича.

„Отишао ага на ходочашће у Меку, најсветији муслимански град. Док је био на путу, његова жена окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за агин срећан повратак са тог важног путовања. Пред почетак обједа господарица, окренувши се према Јовану који је послуживао за трпезом, рече:

– Како би само био задовољан твој господар када би био овдје и јео са нама овај пилав, своје омиљено јело!

Желећи све најбоље своме господару и чврсто вјерујући у Божју свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилава, рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су му се смијали, но господарица је наложила кувару да учини како младић тражи. Мислила је да ће јело однијети некој сиротој хришћанској породици, што је често радио. (…) С тањиром у рукама, вратио се у шталу и погрузио у молитву. Тањир пред њим је ишчезао. Какво ли је чуђење настало кад се ага напокон вратио из Меке доносећи онај бакрени тањир у коме је била храна! Како је и сам ага био зачуђен када је, вративши се из џамије, у својој закључаној соби пронашао тањир пун врућег пилава! Још више се збунио када је примјетио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, као и на свим посудама у његовој кући. По повратку, када му је жена испричала о Јовановој молитви, схватили су да је овај необични догађај чудо Божје. И од тада су сви сматрали Јована за праведника који је задобио милост Божју.”

Заступништво тамо гдје је најважније

Опет није прихватио да напусти своју шталу, свој делић витлејемске пећине, и узме „бољи смјештај”. Чинило се да може да разговара са животињама уз које је живио, да се с њима погледом разуме.

Ипак, бивајући дуго у тешким условима, Јован се по допуштењу Божјем разболио. Знао је да је крај овоземаљског пута близу, позвао је свештеника да га исповједи и причести. Плашећи се злострасних Турака, свештеник је издубио јабуку, обложио је воском, и у њој донио свете дарове. Јован се причестио и „припремио за пут”. Преминуо је 9. јуна 1730, „поживевши четрдесетак година у овој пролазној долини гријеха и жалости”. По агином наређењу, сахрањен је уз православно опјело. Сам ага је даровао скупоцјени посмртни покров.

„Три године касније на његовом гробу појавила се свјетлост коју су многи могли да виде. Светац се у сну јавио своме духовнику преносећи му да је воља Божја да се његове мошти откопају, јер му је тијело нетрулежно. До 1924. мошти су биле у Цркви светог Георгија у Прокопиону (данас Ургупа у Турској). Међутим, након велике размјене становништва између Грчке и Турске, када је велики број хришћана из Прокопиона пресељен на острво Евија, мошти светог Јована су такође пренијете. Дочекане су уз велике почасти и положене у лијепи храм њему посвећен у селу Нови Прокопион. Свети Јован на вјеру народа и молитве одговара чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим.”

Учинио је многа чуда и послије своје блажене кончине. У хроници тих чуда читамо о агином момку чија је жена над моштима светога измолила живот за своје дијете. Видимо грчке ђаке који су спасени упозорењем да ће кров школе пасти. Сазнајемо о излечењу од тешког менингитиса које је даровано деветнаестогодишњем пастиру на југу Грчке и трогодишњем дјечаку у Лондону…

Једна рука светог Јована Руса, опточена сребром, налази се у Бостону, у манастиру Светог Преображења. Друга је у манастиру Свети Пантелејмон на Светој гори.

У село Нови Прокопион на Евији ходочасници стално пристижу из свих крајева Грчке, па и из удаљених православних земаља. Долазе да се поклоне, цјеливају мошти, помоле се. Молитва поред ћивота никад не престаје. У капелици поред храма су чувене иконе свете Ане и светог Силуана. Недјељом, на литургији, провидни стаклени ћивот је откривен. Једне септембарске недјеље 2015, тако, и ми молитвено стојимо над њим.

Светитељ у српској униформи

Из Новог Прокопиона допис је у љето 1999. стигао у Епархију врањску. Свештеници са Евије описали су свједочења о чудесном јављању светог Јована Руса и његовој објави да одлази у помоћ Србији.

– Подсјетимо, Војно-технички споразум у Куманову, којим је окончана оружана агресија деветнаест земаља Североатлантског пакта на Србију, потписан је 9. јуна. На дан смрти и прослављања светог Јована Руса. Србија је из тог безочног и неравноправног рата изашла војно непоражена, што је равно чуду – причају монахиње манастира Свети Пантелејмон у селу Лепчинце, надомак Врања (а биљежи Јелена Стојковић).

Управо ту, у Лепчинцу, двадесет два километра југоисточно од Врања, у метоху манастира Прохор Пчињски, на основу свједочења са Евије, настала је једна од најнеобичнијих икона у Православљу. Икону су насликале монахиње овог манастира, а налази се на посебном мјесту у цркви. Свети Јован Рус је у стојећем ставу, у униформи српске војске, са знаком српског двоглавог бијелог орла на рамену, подсјећа Национална ревија.

– По вишњем благослову, жељели смо да начинимо знамен који ће нас подсјећати на помоћ светог Јована нашем народу у том веома тешком и за нас тако узвишеном периоду – кажу сестре из Лепчинца.

Овај манастир, по свој прилици, потиче из средњег вијека, али је био уништен. Обновљен је 1852. Црква је скромна једнобродна грађевина, без кубета, са плитком тространом апсидом на источној страни, зидана од камена из овог краја. Кров је на двије воде, таваница дрвена, равна, под од камених плоча. Најстарији сачувани писани помен је онај у Пчињском поменику из 1843. О овој светињи важне редове оставили су многи занимљиви и разнолики људи, попут Милоша С. Милојевића, митрополита Михаила (Јовановића), професора Владимира Петковића и Мирослава Тимотијевића…

А у Акатисту светом праведном Јовану Руском Чудотворцу, који се и овде чита сваког 9. јуна, поред осталог се каже:

„Тебе, изабраног исповедника Христовог и чудотворца предивног, поборника свете вјере православне, који у Русији би рођен и у земљи јеладској засија, светога праведног Јована, похвалним пјесмама прослављамо: ти пак, угодниче Божији, стојећи пред Престолом Цара Славе, од свих невоља ослободи нас који с љубављу и благодарењем кличемо: