Иза имена појединих бањалучких улица крију се мало познате, а невјероватне, трагичне, па чак и језиве приче. Таква је и прича о Сими Милић Јоргић по којој је названа једна стрма и завојита улица надомак најужег центра града.

Ова улица почиње изнад Транзита и завршава се испод Градског гробља на Побрђу, а названа је по баки Сими Милић Јоргић, која је живјела у 19. вијеку.

О њој се мало зна, па многи чак мисле да је улица названа по мушкарцу, Сими, који је, неким чудом, имао 2 презимена.

Велика је мистерија и зашто је баба Сима имала 2 презимена.

У малобројним доступним свједочанствима о животу ове пожртвоване жене, наводи се да је живјела у најцрње доба, када су живи завиђели мртвима.

Побуњеници набијени на колац

Мртвима су, засигурно, завиђели несретни Крајишници побуњеници, који су се, у Машићкој буни, дигли на моћну Турску царевину. Побуна је угушена, а како свједочи Стојан Бијелић у књизи “Казивање паметара”, побуњенике који су живи похватани Турци су набијали на колац.

– Да мученике не би когод са коца спасавао, чувала их је посебна стража. Неки би у грозним мукама брзо су издахнули, дочим они други, којима су главни органи били мање повријеђени, живјели су још дан два – пише Бијелић.

Исчекујући смрт као спас, ови несретници су вапили: “Воде, воде!”

Нико се, наравно, није усуђивао да им пружи гутлај воде.

– Једина се баба Сима Милић Јоргић ослободила, па би се ноћу до мученика дошуљала и водом их послужила – пише Бијелић.

Ова буна је избила 1806. године у градишком селу Машићи и угушена је у крви.

Сахрањивала умрле од колере
Бабу Симу Милић Јоргић спомиње Бијелић у својим записима још једном, у ођељку у којем је описао још једно доба, када су мртви завиђели живима: доба колере у Бањалуци.

У задњој великој епидемији колере, која је харала 1833. и 1834. године, како наводи Бијељић, јако је страдала ионако мала српска заједница у ондашњој Бањалуци. Умирало се толико, да није имао ко сахрањивати мртве.

– Кад би чула да је неко од Срба умро од колере, баба Сима Милић Јоргић би долазила у ту кућу, па би, запевши куком о јаку, леш извлачила из куће, одвукла би га из Српске махале на урије и сама га закопала – записао је Стојан Бијелић, 100 година након епидемије, на основу казивања која су се преносила с кољена на кољено.

Има, наравно, у овој причи и неких недосљедности. Рецимо, нелогично је да је у оно вријеме, кад је животни вијек био кратак, жена која је била “баба” 1906 . године, поживјела још скоро 30 година и при том у дубокој старости била тако снажна да је могла извлачити људске лешеве и сама их сахрањивати.

Можда у доба Машићке буне Сима и није била баба, него, за данашње прилике млада жена, али су у старим временима жене проглашавали бабама, чим би оне прешле четрдесету, или чак тридесету годину. Уосталом, ђевојку која се не би удала са 18, већ би прозвали “старом цуром”.

Можда постоји и неко друго објашњење, можда се не ради о истој особи, мада Стојан Бијелић изричито наводи да је умрле од колере сахрањивала она иста баба Сима, која је на колац набијене јунаке 1806. појила водом.

У сваком случају, прича о пожртвованој и неустрашивој баки деценијама је живјела у Бањалуци.

Данас је заборављена, али нас на њу подсјећа плава плочица са именом улице на Побрђу, улице коју су, због њеног положаја, неки називали и гробљанска, пише “Српскаинфо“.