05/11/2021
Света Гора
Древни закон, Аватон, за који предање каже да је писан по упутствима Мајке Божије, којој је Света Гора посвећена, налаже да даме не могу да закораче на тло ове свете земље.
Атос је у претхришћанско вријеме био чувен по храму Зевса Муњобије на 2.033 метра високом врху, светилиштима Аполона, Артемиде и других олимпијских божанстава, али од тада мистериозно мијења свој лик. Из Македоније, прве области у Европи гдје је цркву установио апостол Павле, као пожар се шири Христова вјера на читав Халкидики, а научници кажу да је у првим вијековима дошло до тајанственог расељавања становништва с полуострва Атос. Хришћанско предање је нестанак градова објаснило Божјом вољом да Света гора постане „Богородичина градина“ намијењена монасима који ће је славити.
Историчари додају да су арабљански гусари, који су од раног средњег вијека терорисали приобалне градове Халкидикија, вјероватно и довели до егзодуса цивилног становништва с Атоса и преостала је тек шачица испосника у дивљини. Њих морски разбојници нису дирали, јер су пустињаци били тако сиромашни да им се могао узети само живот. Таквих испосника има и данас, у дубини камените и неприступачне Светогорске пустиње познате и као Kаруља, а с правом се називају невидљивима, јер живе у пећинама и не желе никакав контакт са спољним свијетом. Наука каже да тек од 7. вијека постоје писани трагови о светом Петру Атонском и Јефтимију Солунском, подвижницима са Свете Горе, која тада постаје уточиште избјеглих монаха. Мноштво испосника је из египатских, сиријских и малоазијских монашких заједница бјежало од исламских освајача, а као идеално уточиште је открило величанствену и сурову Светогорску пустињу у подножју врха Атос.
Затим је услиједио талас бјегунаца, „политички неподобних“ монаха, из градова Ромејског царства, који су масовно стизали у 8. и 9. вијеку носећи „свете образе“- иконе. Наиме, у то вријеме су иконоборачки цареви забрањивали поштовање светих слика и уништавали их, а иконобраниоци су у пећинама на недоступним литицама Атоса чували спасене иконе. Из тог доба потичу бројне легенде о чудесним фрескама и иконама Богородице, које посједује сваки светогорски манастир. Међу њима је и прича о Богородици Олтарици, из великог манастира Ватопеда, гдје су као монаси до подизања Хиландара живели Стефан Немања и Свети Сава. По предању, током напада арапских гусара на Ватопед, један калуђер је спустио икону у „бунар“ у олтару цркве и оставио упаљену свијећу крај ње, а скривницу је покрио каменом плочом. Пошто су Арапи до темеља разорили и опљачкали манастир, несрећног монаха су продали у робље.
– Видјевши у овоме провиђење Божје, пагански народ прими вјеру Христову, а на мјесту паганског храма подигоше дрвени хришћански манастир Свети Kлимент – кажу хришћански писци. Они наводе да је Христ услишио молбу Богородице и даровао јој Свету гору за њен врт побожности и молитве, у који су одмах дошли монаси пустињаци, који су живјели у дивљини Атоса у малим насеобинама не марећи ни за шта материјално и не остављајући грађевине које би свједочиле о том добу. Мјесто гдје је Мајка Божја ступила на тло Свете Горе, данас означава капелица крај високе средњовјековне одбрамбене куле, уз коју стаза води до зидина манастира Ивирона чији улаз подсјећа на улаз античку палату.
– Заробљени калуђер се послије 70-годишњег ропства ослободи и дође у овај манастир. Приповеди игуману своју судбину и каже му шта је сакрио у бунару, који се налази у олтару. Игуман, чувши ово, смјеста потрчи с њим у цркву. Отклопе бунар и, за чудо, икона стоји исправљена и свијећа пред њом гори – наводи ватопедско предање.
У припрати Ватопеда налази се један од најпознатијих живописа Атоса, чудотворна фреска Богородице, која подсјећа да су пред Богом сви људи једнаки и да светогорски закони важе и за царице. По предању, охола Плакидија, кћи императора Теодосија, дошла је на Свету Гору, упркос забрани приступа женама, а калуђери су је у страху од овоземаљских власти, свечано дочекали и повели у цркву.
Љетописи наводе да је Тројеручица ношена пред српском војском и доносила јој побједе све док грамзиви великаши нису разорили Душаново царство. Тад је она „одвратила главу од Србије“ и чудесно се обрела једне ноћи испред Хиландара, блистајући у тами. Монаси су је унијели у олтар, а ујутро су је затекли на игуманском трону. Пошто се то поновило неколико пута, Богородица се обратила калуђерима: „Нисам дошла да ви мене чувате, већ да ја вас чувам“.
– Царица хтједе да кроз мала врата с лијеве стране у храм пође. Али наједнапут зачује се глас од ове иконе: „Стани! Не иди даље, страдаћеш“. Царица од страха падне плачући и молећи се Богу да јој опрости – наводи ватопедско предање. Борба против икона је трајала до Васељенског сабора у 9. вијеку, када је потврђено древно учење цркве о светости рукотворених слика које су начинили људи надахнути Богом. Тада ромејски цар Василије Први издаје указ 885. године, по коме Атос припада искључиво монасима. Све до 11. вијека присуство пастира-Влаха на Атосу је још толерисано, а онда је васељенски патријарх препоручио да им се присуство строго забрани, а најважнији разлог је то што су објесне пастирице изазивале и узнемиравале монахе, па су манастири почели да губе калуђере.
Српски Хиландар је јединствен међу светогорским манастирима, јер је Мајка Божија у њему старјешина од 14. вијека кад се овдје јавила кроз икону Богородице Тројеручице. Икона се од тада налази на игуманском пријестолу, а земаљски игуман сједи на трону с њене десне стране, као заступник Мајке Божије. Српска царска Лавра је јединствена и по томе што је Мајка Божја по легенди допустила Душану Силном да на Хиландар доведе у вријеме епидемије куге своју жену Јелену. Српска царица је боравила у хиландарској луци Хрусији, а на копно је ношена у специјалној носиљци тако да закон није прекршен. У знак захвалности она је постала велики ктитор Хиландара а обновила је келију и скрипторијум Светог Саве у Kареји.
У вријеме кад се Ромејско царство урушило, а руско се још није уздигло, најважнији чувар Свете горе, који је давао манастирима монаштво и новац била је Србија. Срби су поред своје царске лавре Хиландара, изградили манастире Симонопетру, Григоријат, Светог Павла гдје се неколико вијекова служило на српском језику. Пантелејмон су вијековима чували, док се Русија није уздигла и вратила у своју светињу. И српкиње су у том племенитом подухвату имале изузетну улогу, почев од посљедње ромејске царице Јелене Палеолог, ћерке српског великаша Kонстантина Драгаша. Манастир светог Павла из темеља је подигао деспот Ђурађ Бранковић, а посјетила га је и даривала његова кћи Мара, као и још неколико светиња, наводе турске хронике. Светогорско предање не пориче њено ктиторство, али наводи да ипак није крочила у манастир, јер је проговорила чудесна Богородичина икона и подсјетила је да је женама приступ забрањен.
СРПСKИХ топонима, данас преведених или хеленизираних, има много у овом дијелу Халкидикија, гдје се велика насеља Срба биљеже још од 5. вијека. Има их и на самом Атосу, гдје је по предању било мноштво приморских и сточарских насеобина. Халкидики, као и читава Македонија, од 168. године прије нове ере потпао је под власт Римљана, а од 3. вијека наше ере био је у саставу источног дијела Рима, доцније на Западу названог Византија.
Централни храм Kареје, пријестонице Свете Горе, посвећен Успенију Пресвете Богородице, утемељио је Kонстантин Велики 335., а цркву је срушио цар Јулијан Отпадник 362. покушавајући да Римско царство врати многобоштву. Византијски цареви су је оправили, а папски војници поново срушили кад су се цркве подијелиле. Изглед послије поправке у 11. вијеку, задржала је до данас. У њеном олтару налази се чудотворна Богородичина икона „која је по анђелу јавила да јој се поје Достојно јест“, једна од најљепших православних химни. У тој цркви молебан прије засједања држи светогорска влада, Протат, на чијем челу се мијењају посланици четири најважнија манастира: Велике лавре, Ватопеда, Ивирона и Хиландара. Они чувају четири дијела светогорског печата који, кад се састави, приказује лик Богородице с Христом.
У 20. вијеку је почела навала славољубивих феминисткиња на Атос и поједине су успјеле да уђу у монашку републику код земљоуза код Провлаке, које спаја витко полуострво с копном. Зато су грчке власти поставиле високу ограду на том мјесту и строго забраниле улазак пјешацима, без обзира на пол, који копненим путем долазе на Свету Гору преко брда Велика Стража (на грчком Мегали Вигла). Kазна за кршење ове наредбе је годину дана затвора!
26/07/2024
