Карађорђе је на чело буне против Турака дошао тек пошто су двојица виђених Срба прије њега на збору у Орашцу пред тристотинак људи одбила да поведу народ!

Први српски устанак није букнуо изненада. У 1803. навелико су се држали састанци међу српским угледницима, склапани су договори и полагане заклетве, а Карађорђе се у Земуну распитивао за могућност куповине веће количине барута и олова.

Владимир Ћоровић у капиталном делу „Историја Срба“ биљежи да је кнез Алекса Ненадовић у то вријеме упутио у Земун једно писмо тамошњем команданту, мајору Митезеру. Обавјештава га да су „Срби позавађали дахије, између којих ће доћи до борбе“, и моли га „да спреми џебане и официра, а војске доста имамо да нам помогну да дахије одавде отјерамо“. И заиста, због српских интрига између Аганлије и Кучук Алије дошло је до крупних сукоба, у којима је било мртвих међу присталицама обје стране…

Пјесме о почетку побуне

Ово је писмо, међутим, пало у руке дахијама и отворило им очи. „Дотле завађени“, пише Ћоровић, „они се пред опасношћу мире и траже начина како да доскоче својим непријатељима… Стога ријешише да опасност спријече одмах у почетку, и то најрадикалнијим средствима. Народ је требало обезглавити, и то тако што ће се побити главни кнезови и свештеници, они који могу постати вођи и који имају веза преко границе. Тако је дошло до сјече кнезова, толико познате из славне Вишњићеве пјесме о почетку буне. У другој половини јануара 1804. бише погубљени кнез Алекса, Илија Бирчанин, Марко Чарапић, Хаџи Рувим и други – укупно око 70 лица. Сам Мехмед-ага Фочић казао је кнезу Алекси да гине због оног земунског писма.“

Занимљиво је да Турци Карађорђа Петровића уопште нису сматрали опасним, па је тако избјегао погубљење. Дахије су се, наиме, више бојале угледних Срба из Посавине и околине Београда и Ваљева јер су ови уживали највећи углед у народу, и уз то одржавали везе са Аустријом. Зато су се лично прихватили команде њиховим погубљењима, а на Карађорђа су послали недисциплиновану групу обичних војника. Карађорђе их је са својим момцима сачекао у Тополи и неке побио, а остатак растјерао. Одмах потом напустио је кућу и и отишао у шуму код свог старог пријатеља, хајдука Станоја Главаша.

Карађорђе је за вођу устанка изабран на збору одржаном у Марићевића јарузи, у Орашцу, на Сретење 1804. Тај скуп, којем је присуствовало тристотинак људи из Тополе и околине, донио је одлуке далекосежног значаја за цијелу Србију.

Ни куће ни кућишта

Ту, у Марићевића јарузи, вођство устанка прво је било понуђено Станоју Главашу, познатом хајдучком харамбаши који је већ имао чету искусних бораца. Али Главаш је одбио, објашњавајући да његово вођство народ не би добро прихватио. Тврдио је да ће народ рећи:

– У хајдука нити има куће ни кућишта и сутра, кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мејдану да нас Турци робе и харају.

Послије тога, улога вође понуђена је кнезу Теодосију Марићевићу из Орашца. Али ни он није хтио. Бојао се неуспјеха:

– Хајдуку могу кнезови којекако изградити опроштење, али ко ће кнезовима помоћи ако се врате Турци? – питао је он.

Тада се опет за ријеч јавио Станоје Главаш и предложио човјека који није био ни кнез ни хајдук, него трговац, близак народу, али већ познат као јунак и као човјек одлучан – Карађорђа.

ТРАГИЧНО КАЈАЊЕ

Само неколико месјеци касније, после првих устаничких успеха, Теодосије се покајао. Почео је да вожду оспорава првенство, тражио је да Карађорђе сам плати барут за устанике „кад је већ вођа“, а и показао се лоше у командовању у неким борбама. На скупштини устаничких вођа у Остружници маја 1804. године заподјела се оштра свађа међу њима двојицом, а онда је Теодосије први потегао пушку. Промашио је Карађорђа, а овај је отео кубуру од Станоја Главаша и Теодосија ранио.