28/09/2023
О томе је својевремено говорио епископ шабачки Лаврентије, који је у Сокограду код Љубовије изградио манастир посвећен Николају Велимировићу.
– Стално сам размишљао како да мошти Николајеве пребацимо у земљу и то нисам ни крио. И у тадашњој власти било је људи који су знали величину владике Николаја и пре двадесет година, када је комунизам почео да попушта, зовну ме тадашња два висока функционера и кажу ми: „Владико, гледајте да се некако посмртни остаци Николаја пребаце у отаџбину, али немојте рећи да смо вам ми рекли“.
Посавјетују ме, причао је, наводи Информер, да се обратим Савезној скупштини и ја тако и урадим.
„Одем у одјељење за пренос посмртних остатака. Службеница ми рече да од тога нема ништа, Скупштина о томе неће одлучивати, али видјевши ме ваљда разочараног додаде: „Постоји још једно рискантно рјешење“, вели она, „нађите неког од његове најближе родбине, нека он упути захтјев, и напишите Никола Велимировић умјесто Николај, можда се неће сјетити о коме се ради.“ Ја тако и урадим. Кренем да тражим и нађем владикиног синовца Тиосава – испричао је својевремено блаженопочивши владика Лаврентије.
Некадашњи шабачки епископ је тада казао да је рођак владике Николаја пристао да помогне у доношењу моштију овог свеца у Србију.
– Напишемо захтјев за пренос моштију Николе Велимировића, Тиосав потпише и предамо га на писарници. Чекали смо са нестрпљењем хоће ли се ко досјетити о чему се ради. Није било страха, већ бојазни да нећемо успјети. Напокон стигне одговор у коме се каже да је Тиосаву дозвољено да у земљу пренесе мошти свог стрица Николе Велимировића. Одмах све организујемо и напокон авион са Николајевим моштима слети на београдски аеродром. Тек ту је власт открила о коме се ради, настаде пометња, али било је све касно. Јавност је већ била обавјештена и повратка није било. Одатле су мошти пренијете у Храм Светог Саве, па седам дана у Жичу и на крају у родни Лелић – казао је блаженопочивши владика Лаврентије.
09/03/2026
